Maledetta
Ne znam ni sama zašto sam se tako rano probudila, i ne znam
kako sam sebe naterala da izađem
van... Jedostavno, više nisam mogla.
Kažu da ne valja držati u sebi ono što te muči, što bi rekao, što ti stvara bol.
Kažu da ne valja držati u sebi ono što te muči, što bi rekao, što ti stvara bol.
E pa, ja sam tako sebe dovela do granice izdržljivosti.
Sad bih da vrisnem iz sve snage i koliko me glas nosi. Sad
bih da mogu, njega pesnicama udarala dok ne ostanem bez snage i volje, dok
iznemogla od udaranja ne padnem na kolena.
A ko je svemu kriv?
Ja?
Ili neko drugi?
Moje srce ili moj um?
Hodam ulicama grada dok sneg veje. I nisam želela da bilo koga pogledam, niti da se nekome javim. Samo sam htela da hodam, hodam, i odem od svega...
A ko je svemu kriv?
Ja?
Ili neko drugi?
Moje srce ili moj um?
Hodam ulicama grada dok sneg veje. I nisam želela da bilo koga pogledam, niti da se nekome javim. Samo sam htela da hodam, hodam, i odem od svega...
Kad bih mogla da
odem negde daleko...
Ne znam jesam li razmišljala ili sam samo kao životinja sledila svoje instinkte. I znala sam šta me čeka, i rekla sam mu da će tako biti, a uveravao me je da grešim.
Hodam ulicama i posmatram nebo. Nezdravo sive oblake koji su se svili nada mnom, a iza njih sunce. E, ja tom suncu ne verujem!
Hodam ulicama nogu pred nogu, i iako hodam ja sam i dalje na onom starom mestu.Ha! Postoji jedna pesma, u stvari to i nije tek neka pesma da bih ja rekla da je jedna. Samo nisam sigurna smem li da je pomenem, ili sačuvaj bože citiram deo iz iste! Zato je ovoga puta neću citirati, jednostavno više neću ništa što sa tim ima veze. Ako će tako biti lakše, neću ni pomisliti na sve što se dogodilo, na sve što sam proživela, uradila ili nisam uradila. Neću više nikada! Zaklinjem se ćutanjem!
Kažu da nije sramota plakati, nije važno jesi li muško ili žensko. Suze su zdrave.
Ne znam jesam li razmišljala ili sam samo kao životinja sledila svoje instinkte. I znala sam šta me čeka, i rekla sam mu da će tako biti, a uveravao me je da grešim.
Hodam ulicama i posmatram nebo. Nezdravo sive oblake koji su se svili nada mnom, a iza njih sunce. E, ja tom suncu ne verujem!
Hodam ulicama nogu pred nogu, i iako hodam ja sam i dalje na onom starom mestu.Ha! Postoji jedna pesma, u stvari to i nije tek neka pesma da bih ja rekla da je jedna. Samo nisam sigurna smem li da je pomenem, ili sačuvaj bože citiram deo iz iste! Zato je ovoga puta neću citirati, jednostavno više neću ništa što sa tim ima veze. Ako će tako biti lakše, neću ni pomisliti na sve što se dogodilo, na sve što sam proživela, uradila ili nisam uradila. Neću više nikada! Zaklinjem se ćutanjem!
Kažu da nije sramota plakati, nije važno jesi li muško ili žensko. Suze su zdrave.
Ja bih se ipak
sakrila i plakala. Ja bih pobegla i kukala koliko god mogu!
Kada bi postojalo ostrvo sa koga se ne može otići nikako, tamo bih otišla.
Kaznila bih sebe za sve svoje laži i prevare samoćom. Ako sam već sve vreme sama, zašto onda ne bih otišla negde daleko gde me niko ne može naći i odakle se ni sama ne bih umela vratiti.
Zamišljam ostrvo... I ono u mojoj glavi izgleda kao sasvim mali komad zemlje, dovoljno velik taman toliko da se na njega može sesti. Mračno je i vlažno mesto, okruženo vodom.
Zašto voda?
Verovatno je ovo pitanje koje se samo nametnulo, i na koje sad mnogi traže logičan odgovor i vezu sa svim ostalim.
Ja se plašim vode, ne umem ni da plivam. A ako je ostrvo okruženo vodom, šanse da odem sa njega ravne su nuli.
A kolike su mi šanse da preživim tamo na tom ostrvu?
Mrak je, mesta sem za sedenje nema, voda svuda oko mene i samo JA. Sama! Samo ja i moje misli. Imaću dovoljno vremena da se setim svega, a kad izvrtim sva svoja sećanja i shvatim šta sam uradila, odnosno nisam uradila.... Onda šta? Da vrtim sve to ponovo ispočetka?
Mislim da bih počela da ludim tamo, u stvari sam sigurna da bi tako bilo.
Nisu ljudi stvoreni da bi bili sami. Svako ima potrebu da sa nekim bude. A ja, sama.
Prvo bih sedela i plakala. Plakala bih dok ne nestane suza, plakala bih i kad ne bude više suza.
To je suvi plač zar ne?
A onda bi počeo da mi smeta mrak, valjda zato što sve skoro svi plašimo mraka. Ne bih smela da otvorim oči, ne bih smela ni da slušam vodu koja oko mene šušti.
Onda bi nelagodnost počela da raste u strah. I tako uplašena počela bih da pevušim u sebi, ko zna šta bih pevušila... Možda onu pesmu koju sam rekla da neću citirati jer to ne smem.
Pitam se da li bih se tada setila reči pesme...
Ja ih ni sada ne znam.... ili ipak znam?
Sedim, pevušim melodiju pesme, ljuljuškam se napred-nazad i pokušavam da pobedim strah.
I ako uspem to, onda šta?
Hej, ja sam sama na onom ostrvu sa kog nema odlaska!
Pobedila sam strah od ostrva, pa šta!
Ja i tako tamo ostajem SAMA.
Zato što sam htela sebe da kaznim, zato što sam htela da pobegnem od svih... ili je pravi razlog to što sam htela da pobegnem od nekoga. Ne od svih, ne od sebe, već od njega...
Dakle, ukoliko je to pravi razlog ja bih vas zamolila da onoj mojoj slici o ostrvu, i samoći, i vodi, i mraku dopunite samo jednim pištoljem. Nije važno koji je i kakav je. Ono što je važno je da će odraditi posao u pravom trenutku. Jer samo osoba bez imalo zdravog razuma i logičkog razmišljanja pobegla bi jer je slušala svoje srce i instinkte.
Ja nisam nikada držala pištolj u rukama, niti bih umela da sa njim rukujem. Imala sam želju da naučim da ih koristim, a ovo je izlgeda pravi trenutak. Pre ili kasnije uvek uradim ono što sam htela. Tako ću sada imati prilike da držim pištolj u rukama, imaću prilike da pucam čak... ali koliko puta?
Ja nikada nisam držala pištolj u rukama, ali, sigurna sam da bih ovaj umela da držim, da bih umela da ga repetiram, prislonim cev na slepoočnicu i ...
POVUČEM OBARAČ.
Kada bi postojalo ostrvo sa koga se ne može otići nikako, tamo bih otišla.
Kaznila bih sebe za sve svoje laži i prevare samoćom. Ako sam već sve vreme sama, zašto onda ne bih otišla negde daleko gde me niko ne može naći i odakle se ni sama ne bih umela vratiti.
Zamišljam ostrvo... I ono u mojoj glavi izgleda kao sasvim mali komad zemlje, dovoljno velik taman toliko da se na njega može sesti. Mračno je i vlažno mesto, okruženo vodom.
Zašto voda?
Verovatno je ovo pitanje koje se samo nametnulo, i na koje sad mnogi traže logičan odgovor i vezu sa svim ostalim.
Ja se plašim vode, ne umem ni da plivam. A ako je ostrvo okruženo vodom, šanse da odem sa njega ravne su nuli.
A kolike su mi šanse da preživim tamo na tom ostrvu?
Mrak je, mesta sem za sedenje nema, voda svuda oko mene i samo JA. Sama! Samo ja i moje misli. Imaću dovoljno vremena da se setim svega, a kad izvrtim sva svoja sećanja i shvatim šta sam uradila, odnosno nisam uradila.... Onda šta? Da vrtim sve to ponovo ispočetka?
Mislim da bih počela da ludim tamo, u stvari sam sigurna da bi tako bilo.
Nisu ljudi stvoreni da bi bili sami. Svako ima potrebu da sa nekim bude. A ja, sama.
Prvo bih sedela i plakala. Plakala bih dok ne nestane suza, plakala bih i kad ne bude više suza.
To je suvi plač zar ne?
A onda bi počeo da mi smeta mrak, valjda zato što sve skoro svi plašimo mraka. Ne bih smela da otvorim oči, ne bih smela ni da slušam vodu koja oko mene šušti.
Onda bi nelagodnost počela da raste u strah. I tako uplašena počela bih da pevušim u sebi, ko zna šta bih pevušila... Možda onu pesmu koju sam rekla da neću citirati jer to ne smem.
Pitam se da li bih se tada setila reči pesme...
Ja ih ni sada ne znam.... ili ipak znam?
Sedim, pevušim melodiju pesme, ljuljuškam se napred-nazad i pokušavam da pobedim strah.
I ako uspem to, onda šta?
Hej, ja sam sama na onom ostrvu sa kog nema odlaska!
Pobedila sam strah od ostrva, pa šta!
Ja i tako tamo ostajem SAMA.
Zato što sam htela sebe da kaznim, zato što sam htela da pobegnem od svih... ili je pravi razlog to što sam htela da pobegnem od nekoga. Ne od svih, ne od sebe, već od njega...
Dakle, ukoliko je to pravi razlog ja bih vas zamolila da onoj mojoj slici o ostrvu, i samoći, i vodi, i mraku dopunite samo jednim pištoljem. Nije važno koji je i kakav je. Ono što je važno je da će odraditi posao u pravom trenutku. Jer samo osoba bez imalo zdravog razuma i logičkog razmišljanja pobegla bi jer je slušala svoje srce i instinkte.
Ja nisam nikada držala pištolj u rukama, niti bih umela da sa njim rukujem. Imala sam želju da naučim da ih koristim, a ovo je izlgeda pravi trenutak. Pre ili kasnije uvek uradim ono što sam htela. Tako ću sada imati prilike da držim pištolj u rukama, imaću prilike da pucam čak... ali koliko puta?
Ja nikada nisam držala pištolj u rukama, ali, sigurna sam da bih ovaj umela da držim, da bih umela da ga repetiram, prislonim cev na slepoočnicu i ...
POVUČEM OBARAČ.
Коментари
Постави коментар