Priča o anđelima

Ja već na početku vidim kraj. Ne svoj kraj...
Pa nisam baš toliko skrenula s uma da sebe ubijem.
Ova će budala još da živi!

E, kad bude najteže i kad ne bude bilo izlaza onda će videti koliko je jaka baš ova budala.

A kako u stvari definisati reč budala, ili je bolje reći pojam budala? Je li budala onaj ko veruje u sve što čuje? Ili ne veruje, a ipak ona druga strana uspe da ubedi budalu da govori istinu?
„Gledaj me u oči.“ rekao je, a ni trepnuo nije. Niti jednom.
Kaže se da se u očima može prepoznati laž. A šta je zapravo najsmešniji deo ove priče? Znala je ova budala i tada da laže. Pa zašto se onda sve vreme smeškala i nije mogla u oči da ga pogleda? Verovatno zato što znaš da, kad nisi ozbiljan i kad ne možeš prestati da se smeješ, ne govoriš istinu.

Pitam se da li anđeli lažu?

Mada, možda je bolje da pitam da li pali anđeli to rade?
To su valjda oni anđeli koji su genetski predoređeni da ne budu anđeli. Pravi anđeli.

Pa onda ispadnu loši momci u celoj priči.

A ovi drugi anđeli... (Mislim, nekako kada se pomene sama reč anđeo prva asocijacija bude neka slatka, krhka, osetljiva i pomalo emotivna devojka sa lepim očima i licem poput keramičke lutke. ) ... dakle, ti drugi anđeli nekako uvek padaju na te „loše“ momke. I onda, eto, još jednom dobijemo palog anđela. Neki padaju jer im je neko rekao da su oni ono što je iluzija, odnosno imitacija anđela. Drugi pak padaju zato što je to cena koju moraju da plate za jedan sat ili jedan dan “slatkog” života.


Anđele je, ako ih dobro proučite, moguće razlikovati. Dobro, sem tih palih anđela hajde da se setimo i onih koji još uvek imaju krila.

Tu su recimo, već svima dobro poznati, anđeli sa belim krilima. Oni, ili one, su najneiskvareniji oblik anđela. Iako mislim da smo to svi predpostavili, zar ne?

Divni, brižni, lepi i svi vam zavide na njima. Zato ih morate dobro čuvati i voleti...
Zašto je tako? Reći ću i to.
No ipak, pre toga, vraćam se na boju krila ovih naših anđela.

Ako smo imali bela krila, logično je da ćemo pretpostaviti da postoje anđeli sa crnim krilima.

E, to su oni najiskvareniji oblici anđela.

Ponekad vešto sakriju svoja krila, pa ih ne možemo odmah prepoznati. Oprezno sa njima, vrlo oprezno sa njima! Oni su spremni na sve. Teško je njih pobediti, jer iza sebe imaju anđela čuvara i to onog sa belim krilima.
I ko kaže da se suprotnosti ne privlače?
Pa zar nije prava suprotnost crno i belo?
A opet, zar Yin i Yang nisu upravo ravnoteža prikazana crnom i belom bojom?
Hajde da se igramo rečima! Hajde da toj Yin i Yang ravnoteži damo neko ime!
Meni se, recimo, sviđa ime Hunab Ku. Da, može! Zvaćemo je Hunab Ku ako je budem više ikad i pomenula.

Šta se dobije mešanjem crne i bele boje? Tačno. Dobijemo sivu boju.
Tačno tako, prestpostavka je istinita, ukoliko ste pomislili na anđele koji iza sebe nose siva krila. Dakle, postoje i anđeli sa sivim krilima. Samo nisam sigurna da su oni postali mešajući ova druga dva. Siva boja krila se dobija tako što bela boja krila počne da se prlja.
Niste valjda mislili da onima sa crnim krilima počne da bledi boja jer su postali bolji? Ne.
Sivi anđeli su postali takvi zato što su pokupili svu prljavštinu na svom putu tokom koga su učili kako da zadrže svoja sjajno bela krila. Da su im krila bila obične bele boje, nikad ne bi postala siva. Kada je nešto sjajno, jednostavno je nemoguće da ne privuče pažnju.
E tu se već pojavljuju oni sa crnim krilima: Njima je životni zadatak da unište ono što je moglo da postane još bolje. Ali na putu do vrha ima toliko prepreka, koje je moguće preći, i često ih pređemo sa nekakvim posledicama.
Ja nisam rekla da su siva krila oličenje nečega što je loše. Sivo je boja depresije, turobnosti, tuge i osamljenosti. I eto, sad znamo šta je sa anđelima koji imaju siva krila.


A pitate se šta je sa onim anđelima koji ostanu bez krila? Kako su oni bez svojih krila ostali?
Na onom putu koji sam već pominjala. Nailazeći na prepreke, a neke od tih preprepreka imaju na sebi trnje. A trnje je loše jer grebe, kida sasvim male delove kože (ili u ovom slučaju krila), dok se poneki trn zarije duboko i boli dok ga organizam sam ne izbaci.Onda kada nas nešto ogrebe, i ako je ogrebotina duboka ona krvari puno. Pa tako krila umesto belih, ili sivih, postanu krvava. Krvava od patnje i bola koji nanosi trnovito šiblje kao oštrica žileta na onom putu do vrha brda zvanog sigurnost.

Anđele sa krvavim krilima ponekad čuvaju ovi sa sivim krilima...

Jer, pravi prijatelj je onaj koji je tu onda kada je teško.

Izgleda da do osećaja sigurnosti, a s njim i osećaja ispunjenosti i harmonije, nije nimalo lako doći.
Pitam se ima li još nekog anđela kome su krila ostala bela?
Hoću da ga pitam kako je to uspeo?
A u stvari, kasno je sad za to.
Moja se boja ne može promeniti. Mislim da više i nemam želje da je menjam.
Ostaće da me podseća da sam sve vreme bila u pravu. Da sam verovala nekom dobrodušnom licu koje mi je uz osmeh pokazalo kojim putem da idem ako želim stići na pravo odredište.
Da li mislite da je zaista pokazao pravi smer?
Da li mislite da je stvarno dobronameran bio?

Nije.
Tražio je pomoć. Želeo je da njegovo nasmejano lice uvek bude tako milo i lepo. Želeo je da njegove zelene oči postanu još zelenije. Ne znam zašto. Valjda je voleo boju svojih očiju i voleo svoj osmeh. Znam da anđeli imaju čarobnu veštinu kojom mogu učiniti da neke stvari postanu baš onakve kakvim ih poželite.
A učiniti dobro delo za drugo dobro delo činilo se kao sasvim pošten dogovor.

Kada shvatite da niste uradili ništa dobro? Kada taj dobročinitelj kaže da vas neće tek tako ostaviti, da sada kada ste mu vratili boju očiju u njima možete videti da govori istinu.
Ali kada krila počnu da menjaju boju shvatite da je već kasno.
Da, bio je on tu. Doveo vas do prve raskrsnice i rekao „Sačekaj doći ću da pomognem sada ja tebi“. A onda čekajući primetite da se nešto neobično dešava. Bela više nije bela, sada je nekako počela da prljavi i da se menja. Ali, pomislićete „To je od kiše koja je malopre padala“. Pa onda prljava boja počne da izgleda nekako mutno i musavo. Ali, pomislićete „To je od vetra koji šiba i nosi sa sobom neku prašinu“. A kada već postane kasno, prođe vetar i postane mirno... Jasno se vidi siva boja.


Neka je, neka me podseća... Neka bude moj vidljivi podsetnik ka tome da vidim kraj svog puta, kraj ovog puta na kome sam sada. Neka me podseti da jesam budala. Ipak, kažu da budalu prati sreća pa se tako nadam i mene će odvesti na neki novi put. A ako već imam siva krila, onda znam da mi se boja više ne može promeniti.