понедељак, 15. септембар 2014.

Can YOU love ME?



Sada kada mogu da uživam u noći dok ćutim i slušam tišinu, konačno smem da kažem da se osećam živom. Od kako sam otišla iz onog sterilno belog hotela ispunjenog nemoralom i zavišću ja sam uskrsnula, ponovo se rodila, ja sam se preporodila.
Iskrivljenu svest ljudi kojima je svako skrnavljenje ljubavi, poštovanja i ljudske vrednosti normalno ja nikako ne mogu da prihvatim. I pitam se često šta nije u redu sa mnom, da li sam se ja loše postavila, da li su me pogrešno učili još od samog rođenja ili je većini ispran mozak a usađena ideja poštovanja životinjskih nagona i razumevanja kao kod priprostih neukih ljudi. Nisam ja anđeo moralnih vrednosti niti sam izbažadarena da merim pravilno ponašanje u društvu, ali onakvo nepoštovanje i guranje u ambis prostucije i sponzorstva ja još nisam uspela da svarim.

Otvorila sam neki šareni magazin, muzički časopis, u kome neću čitati kako da postanem atraktivna ne bih li bila glavna meta muškaraca. Spremila sam šoljicu instant kafe 3 u 1 i sela uz računar čekajući da mi inspiracija naiđe. Htela sam da po ko zna koji put popljujem sve živo, muško i žensko, ali mi je stvarno preko glave jedne iste kritike. Shvatam da sam samo jedna sićušna, doduše ljutita, glava koju niko ne primećuje dok priča. Htela sam, ali odustajem.
Bila sam, videla sam i otišla sam.
Ostali neka se snalaze sami.

Nisam uopšte htela da noć provedem pišući o nekom impotentnom čovečuljku koji misli da može Audijem i novčanikom punim evrića da mi privuče pažnju.
Da ja lečim njegovu impotenciju? A zašto bih?
Čiko, shvati, ti si svoje prošao. Umesto da pustiš sina da nađe sebi devojku ti izigravaš nekog ljubavnika, Don Žuana ili šta već.

Ali... Sve te groteskne misli i slike izblede kada se pojavi nešto neiskvareno i divno.
Svako od nas ima svoje srećno mesto, gde se skloni kada mu treba sklonište od svakodnevnih stresova koje proživljava.
Ja sam svoje nedavno pronašla.
Mislila sam da treba da je neko izmišljeno lepo skrovište u nekom dalekom, možda čak omiljenom, gradu u državi koja je ostala neposećena, ali sam pogrešila. Stvarno je i zaista je tamo. A da čarolija  bude veća, ja na tom mestu nisam sama.
Nije nemoguće deliti svoj srećni kutak sa još nekim, posebno ako je upravo neko glavni razlog zašto je izabrano mesto obasjano srećnom dugom.
Da. Jeste. To se zove onim lepim imenom, ali ja ne bih da ga napišem. Imam jednu nesreću - mislim da sve što mi na bilo koji način priraste srcu ja uspem da preokrenem. Nisam sigurna da li je to loša karma, ili to ima veze sa astrologijom i pisanjem na zvezdama u natalnim kartama... Jedino znam da baš ne ide.

"So if I run it's not enough, you're still in my head forever stuck. So you can do what you wanna do ..."

Теško je upravljati emocijama, zapravo mnogi ljudi nisu svesni svojih osećaja ili ne znaju kako da upravljaju njima. A kada je reč o opsadnom stanju zvanom zaljubljenost, tu nastaje pravi haos. Jedan engleski umetnik je rekao da je život komedija za one koji razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju... E kod mene, kada se upare razmišljanje i osećanja, počinje apokalipsa. Nije mi se gora stvar mogla desiti od neplaniranog nastanjivanja tog malog pufnastog stanja euforije koje se prožima od prstiju na nogama do ušiju. A da situacija bude još gora, moj mozak odbija da razmišlja o bilo čemu drugom.

On je bio tu, tačnije ja sam bila tamo gde i on, ali ga sada više nema. Otišao je. Nije više blizu. Čini mi se da je hiljadu svetlosnih godina daleko i znam da ga više neću videti. Međutim, teško je ovoj glavi da to shvati. Još jednom ova besposlena siva masa odbija poslušnost i razvija neke svoje filmove na čijem scenariju bi čak i holivudska produkcija pozavidela.

Procedura je sledeća: udahni duboko, izbroj do deset, probaj da se skoncetrišeš i da dok odbrojavaš polako dostigneš stanje savršene smirenosti pa da tako rasterećena sagledaš stanje stvari ali sa objektivne strane. Pusti te takozvane leptiriće da prošetaju, pa ćeš videti da li će da se vrate. Svaka navika ima svoj sistem odvikavanja i to je nešto što neki znaju a  drugi samo odbijaju da shvate.

Rekla bih da i vreme utiče na moje konstantno neraspoloženje protiv koga se danas borim. Ne dam da se osećam loše, potišteno i depresivno jer znam da takva autodestrukcija ne vodi ničemu konstruktivnom.

Pa šta ako je on daleko?
To što je otišao znači da ne treba da biješ glavu o zid razmišljajući šta ćeš raditi, treba li nešto preduzeti i kako da kontakt zadržiš što duže na nivou flerta, zavođenja i erotike kako bi oboje ostali zainteresovani.

Moja sudbina ispisana na nekoj zvezdi izgleda da kaže da se ja neću ni za koga vezati. Da li da gađam tu zvezdu nečim samo da mi ne visi nad glavom, ili je vreme da unovčim svoj taletan pa da pošaljem one koji žele da odu negde van zemlje.
Ljudi, čujte i počujte, ako vam se seli u neku drugu državu, sve što je potrebno je da se meni javite i da mi se makar malo dopadnete. Sve ostalo ide samo od sebe verujte. Zagarantovano ćete se preseliti iz grada u kom živite, a kao bonus imate i radno mesto tamo gde ćete živeti u budućnosti.
Pa ima li išta lepše?
Vi dobijete novo prebivalište i posao, a ja ću biti finansijki obezbeđena. Da, usluga mora da se plati... Ali... Hej! pa i vi profitirate i to dobro!

"One time tell me you need me tonight, to make it easy you lie... and say it's all for love."

Ja imam svoje srećno mesto, pronašla sam ga uz pomoć sjajnog vodiča koji mi je dopustio da se tu ušuškam kada mi nije po volji.
Vidim li ja ovde neku nelogičnost?
Zar se ne kosi sa svim principima to skrivanje kod nekoga zbog koga ste pomalo kivni na sudbinu koja taman pruži onoliko da osetite radost, a onda vam sve to otrgne na jedan kranje divljački način - odjednom.
Maler!
Mislim da ovde Marfijev zakon stupa na snagu, a on kaže da sve što može da krene loše sigurno će krenuti loše.
Odnosno, ili je Marfi umešao prste ili sam ja nepopravljivi pesimist. Lično, više volim da sebe zovem surovim realistom.

I evo me, poput neke ucveljene tinejdžerke ja sedim i pišem (razlika je u par stvari - nisam ucveljena, a tinejdžerka ne bih mogla ni sa fotošopom da budem). Krajnja linija je ta da ja pišem. Ne kritikujem, ne rešetam one koji su mi stali na mali prst, ali pomalo sažaljevam samu sebe. Zaista sam lepo počela, bila sam cela i bila sam živahna... i onda se sve okrenulo.
A zbog čega, ili bolje zbog koga?
Sigurno me u trenutcima sedenja u tišini prevarila ova neozbiljna glava i upustila se u žensku pustolovinu o muško-ženskim odnosima. Uh, to je tako zamorna tema!

Odustajem!
Ustajem i već praznu šolju zamenjujem flašom vina. Slatka kafa pa vino, užasne li kombinacije. Dosadno mi je i imam pravo da u takvim trenutcima spajam nespojivo.
Osećam se pomalo zapostavljeno. Od kako sam, radeći u onom bordelu, zamenila dane za treće smene ljudi su izgleda navikli na moje odsustvo.
Razmišljam o muzici koja bi savršena pripovedačica mojih očekivanja, čežnji i rastanaka bila. Šta najbolje dočarava privrženost i strast između muškarca i žene, a u isto vreme govori o nekome ko se ne može zadržati na jednom mestu i čiji je poziv večna selidba iz jedne države u neku drugu.
Bluz! Tako je! Stari dobri bluz.

Imam još hiljadu neodgovorenih pitanja, bujica emocija i neiskazane pažnje iz mene želi da prodre van... ali nema kome.
Zašto je moja (ne)srećna zvezda napadnuta od strane vanzemaljaca sa platene maleroznih?
Zašto sam ja sve ovo vreme sa nekim a sama?
Zašto je kiša celo popodne bubnjala, a oblaci ne žele da se raziđu?
Valjda zato što uz flašu crnog vina i bluz ne trebam nikakvo društvo... Telefon ćuti, ćutim i ja... Biće ova noć samo moja...



субота, 28. јун 2014.

Iz ženskog ugla



Zato što se ne borim, zato ću ostati sama. Kakvo licemerje! Koliko to što je rekao pokazuje i dokazuje manjak njegove muškosti! ON čeka da se ja za njega borim!

Nekada davno jedan stari kralj imao je sina. U celom kraljevstvu nije bilo lepšeg princa, a kralj je bio ponosan na svog sina lepotana. Plemkinje i vojvotkinje iz okolnih kraljevstava borile su se za prinčevu pažnju. Kralj je neretko organizovao razne svetkovine u prinčevu čast ne bi li pronašao snažnu, junačku ali i lepu ženu za svoga sina. Bilo je nadmetanja u bacanju koplja, mačevanja, borbi između vojvotkinja i plemkinja kako bi dokazale da mogu da se bore ili idu u lov kada kralj više ne bude mogao. Ali princu sve to nije bilo dovoljno. On je maštao da se i njemu desi jedna bajkovita priča u kojoj će ga zla vila zatvoriti u najvišu kulu, a kulu će čuvati strašni zmaj pa će samo najhrabrija princeza nadmudriti zmaja i doći da ga spase.

Kakva ironija!
Kakav cinizam!

Pitam se kakav bi svet tek bio kada bi se deci čitale bajke poput ove?

Razumem ja da princ ne postoji... Kako bi i postojao kada i sam pati od viška ženskih hormona. Ja pitam, da li se savremenom muškarcu poremetio sistem vrednosti i karakternih osobima od trenutka pojavljivanja tzv. metroseksualaca a.k.a. muškaraca koji drže do svog izgleda (čitaj intelektualaca, jer svi su danas pametni), ili je po sredi nešto drugo?

On od mene očekuje da mu priđem, on od mene očekuje da ga pozovem na piće, on nije siguran u  moje namere, njemu su sve žene iste, on često menja raspoloženja, potrebno mu je vreme da se vrati u normalu i treba ga ostaviti samog, on misli da ja treba da pozovem prva a ako ne pozovem nije mi stalo, on ne razume zašto ja odustajem i zašto se ne borim...

Ok, u redu, žene su bile mažene i pažene, i da naučene da se oko njih potencijalni prosci polome. Ali, zar niste tražili da budete jači pol? Da ste za sve bogom dani jer žensko nije stvoreno za takve stvari? Zar vam ne treba neko ko će da vas pere, hrani i seksualno podmiri? I ne, ne može mama do kraja života da vam bude veš mašina i kuvarica, a posebno ne može da vam pomogne u ovom delu koji se tiče seksa. Hvala Bogu pa niste psihijatrsijski slučajevi! Niste zar ne!?
Kada žensko treba u isto vreme da odigra ulogu nekoga ko će seksualno da privuče (ne pokušavajte da me ubedite da zapravo prvo razmišljate glavom... molim vas), a onda treba da bude i neko ko nije uvek u pravu, treba da uvek bude tip-top da neka druga ne bi uskočila u vaše "vidno" polje, treba da ne ide u teretane a izgleda kao Megan Foks (i da uz to ne drži ni dijete), treba da je pametna ali ne sme da bude pametnija od vas... Isto tako, treba da je čedna a ne poput "onih" klinki... Čekajte, zar ne mislite da bi dovoljno pošteno bilo da na račun svega toga što jedna žena mora i jedno muško tretira tu istu žensku osobu kao paženu i maženu? Pa ne živimo u doba robovlasništa valjda!? To što si ti tačno ono što on traži, to je idealno ... ali, nisi zaslužila ni da te tretira kao osobu koja je ženskog pola. Pa i konji dobiju nagradu kada urade ono što je džokej od njih tražio!
Da li žena treba i da preuzme ulogu muškarca, a da vi... ne znam, šta onda kog đavola vi i radite?

"Budi muško, javi se prva."
"Strašno je to što TI gledaš Godzilu!"
Tviter lista preplavljena profilima porno glumica ispod čijih slika ponosno stoji komentar "nemaš pojma šta bih ti radio".
A onda očekivanje uvažavanja njega kao alfa mužjaka. Kako? Zašto?

Kaže "probaj ti da budeš odbijena nebrojeno puta pa mi onda reci da nismo u pravu". A ja kažem na sve to da samo slabići odustaju. Koliko znam još nije desio smak sveta zato što je neka devojka odbila da izađe s onim ko je pozvao. Svi znamo, a ja bih lagala ako bih rekla da je drugačije, da čak ni žensko ne zna kako ženski mozak funkcioniše. Dok one čekaju princa odbiće mnogo žaba iz prostog razloga što nijedna od tih žaba ne zrači tom nekom harizmom koju ona očekuje da doživi. Sa druge strane, nekad ni ta harizma ne mora da funkcioniše jer je samo neophodna dobra "žvaka".

Njega mrzi i da proba, dok one pokušavaju da ih na svaki način pokrenu. Na nesreću - rade to pogrešno.

Poenta, ne treba niko ni za koga da se bori. Hoću da kažem da ne vidim suštinu dokazivanja bilo čije naklonosti, jer traženje dokaza implicira nedostatak poverenja i samopouzdanja. Ima logike zar ne?

Od kad su muškarci postali kevin princ (ne mislim na fudbalera, jer da mislim ime i prezime bi bili napisani velikim slovima) počeli su i sami da poprimaju karakteristike žena. Da li namerno ili slučajno ne znam. Zamorno je i jednima i drugima da izlaze na kraj sa prenemaganjima, PMS-ovima i raznim glavoboljana. Ipak, totalno je netipično da se jedno muško ... ponavljam muško ... nećka i vaga, da danas hoće a sutra ne zna dok prekosutra neće, pa mu onda bude krivo što je rekao da neće kad je u stvari hteo. Vidite, ženski PMS je skroz legitimna izmišljotina jer, mislim, ima se dokaza za taj M iz PMS-a svakog meseca. A gde je vama muškarcima dokazni materijal?

Jesmo spremni za jedan vojni dril momci? Rasčistite u glavama šta hoćete, nemojte da ste seka perse... stvarno vam ne stoji !



среда, 09. април 2014.

Never you, never me.



Ova priča o kojoj ću pisati nema kraj zato što nije imala ni početak. Ta priča u stvari nikada nije ispričana, pa tako priču niko ne može pronaći. Ti i ja nismo ni bili deo ove priče, jer nas dvoje nikada nismo ni postojali kao zajedno. Bio si ti i bila sam ja.

Ruke držiš u džepovima dok kraj tebe stojim. Ti ćutiš a ja te ne slušam. Stojim kraj tebe i razmišljam, svojim mislima sam obuzeta jer ne znam zašto sam uradila to što sam uradila. Samo ja znam da sam ovde gde jesam, nekoliko stotina kilometara daleko od kuće. Znam sigurno ja, a možda ćeš želeti da upamtiš i ti. 

Savršen dan za nas sa cipelama skitalicama. Suncem okupan grad i ljudi, tramvaji i trolejbusi predamnom. Želim da svaki minut vremena sa tobom upamtim, želim da svaki milimetar tebe dodirnem jer će mi ostati samo sećanje na tebe kada nas dvoje zajedno više ne bude. Hoću da ovaj dan bude samo moj, jer verovatno tvoj nikada neće postati. 
Postoje trenutci koji čine nečiji život lepšim. Mojih trenutaka ima dovoljno da me podsete na neke lepe stvari, ali nedovoljno da popune prazninu u kovčežiću koji  ljubomorno čuvam od radoznalih očiju drugih ljudi. Hoću da ti budeš deo moje dobro čuvane sreće, moja melanholija, moja tuga i moj osmeh.

Nisam ja došla zato što verujem u ljubav, nisam ja došla da ti sebe dam zato što želim da te zadržim i nisam ja ovde da bih ti rekla da ostaneš. Ja sam celo svoje biće poklonila onda kada sam mislila da sam uradila pravu stvar, na tom njegovom krevetu sam onda postala emotivno mrtva. Tvoj krevet mi ne znači ništa, biće samo živo sećanje nečega lepog. Pamtiću te, neću te zaboraviti nikada. Bićeš moje najdraže biće i niko drugi neće uspeti da zauzme tvoje mesto. Zato se danas ponašaj prema meni onako kako bi se ophodio prema svojoj devojci iz snova, pokloni mi samo jedan dan i onda idi. Slobodno me laži, ne marim za neiskrene osmehe, poljupce i zagrljaje. Kada odem ja neću tumačiti tvoje postupke, važno je samo da ih imam za sebe. 

Duboko u sebi znam da će ova mala priča ostati neispričana, da ću je možda početi ja a nećeš je završiti ti. 

Zapravo, nemam je razloga započinjati jer bih onda morala objašnjavati otkud ja tu kod tebe, ko si ti i šta si tražio od mene. Kada nema dokaza, nema ni zločina. Ja sam to odlično sakrila od svih, jedino od sebe nisam. Meni je važno da znam i da, kada se nasmešim, kod drugih izazovem onu znatiželju koju nikada neće uspeti da ugase.

Lažem ako kažem da me ne zanima pamtiš li i ti ovo čega se sećam ja, bila bih sigurno mnogo srećnija kada bih znala da nisam jedina. Ipak, ja znam da će ovaj mali svet ostati samo moj. 
Znam da kada vreme prođe, a kovčežić se zagubi negde ispod novih ukrasnih kutija sa lepim dešavanjima iz života, lagano i lako kao balerina na prstima doplesaćeš ti i ovaj savršen dan. 

Zagrli me, samo me jako zagrli kao da ne želiš nikada da me pustiš. Telo pamti, neka upamti takav tvoj zagrljaj.

Ponekad krivim sreću što mi nije dozvolila da se pojedine stvari dese ranije, a ponekad mi se čini da sreća zna kada i šta treba da me snađe. Sa tobom je izgleda moralo ovako. Morao je postojati pravi razlog zašto te nije trebalo upoznati ranije i poznavati te bolje.

Ono što imam, samo to mogu da sačuvam. Ne živim u iluzijama, ne maštam o nekom lepršavom svršetku bajke, u mojoj glavi nema produžetka filma, ja proživljavam ono što je danas a onda ga se prisetim u nekom sutra. 

Hvala ti što sam te srela, namerno ili slučajno. Hvala ti što si mi dozvolio da te zapamtim dovoljno dobro, da i kada te nema ja mogu da prizovem sećanja koja su toliko stvarna da zatvorenih očiju mogu da vidim da si tu. 

Neka naša priča nije ni postojala, ostaće jedna koja će dugo opstajati. Jer je imala prvu rečenicu koja je značila njen početak, i ovu poslednju koja označava njen kraj.