Hodnici izgubljenih sećanja

Da li je već u naslovu moguće naslutiti da će u tekstu biti mnogo kritike? Ne znam kako će biti shvaćen tekst ovog bloga, ali je matematika kristalno jasna. Dakle, novi trend virtuelnog voajerizma koji vlada je odavno postao opšteprihvaćen. O čemu se tačno radi? Onda kada se pojavio internet, a kasnije društvene mreže na kojima je svako ono što van njih nije, ceo sistem vrednosti i moral ljudi okrenuo se naopako. Sve što u stvarnom svetu koji vas okružuje ne možete, u virtuelnom sajber društvu itekako možete. A zašto? Zato što je izuzetno lako kreirati svoj alter ego, kreirati mu avatar a onda se ponašati onako kako verovatno ni pomislili ne biste da možete. Kada shvatite da vas neko ko sedi sa druge strane monitora ne vidi, ne zna ko ste i ne može vam fizički baš ništa uraditi, onda se vaš najmračniji deo uma uključi i preuzme kontrolu. A iskonski poznata je teza da je čovek nastao od majmuna, pa se tako sa izopačenim delom mozga automatski  pokrene i onaj majmunsko-životinj

Bitna stavka bila joj je muzika, bez nje nikada sebi nije mogla da stvori potrebnu atmosferu. Tako je imala pun hard disk razne muzike i svakakvih žanrova. Imala je posebne foldere u kojima je muzika koju je slušala kada čita, kada se ujutru budi, kada joj treba nešto da je umiri uveče.... Tog dana se probudila jako rano. Zapravo, prethodnu noć je presedela budna gledajući stare fotografije i čitajući svoje škrabotine u takozvanom dnevniku. Tinejdžerski dani su tako naivno bezbrižni naspram ovih ozbiljnih dana kada se postane čovek. Skuvala je sebi šoljicu crnog napitka koji je odavno postao ritual bez koga ne počinje dan, i ako se desi da jutro počne bez njega veruje da će ostatak dana teći loše po nju. Sujeverje. Spretno je prstima prešla preko daljinskog upravljača i uključila radio. Brandon Boyd je pevao: "And I try so hard to get out of the way of that runaway train Oh, how I do love the rain." Pogledala je kroz prozor, padala je kiša. Sitna, hladna, jesenja

Bila je lepa na neki svoj poseban način, zaista jeste bila lepa. Mislim, nije bila poput onih prelepih maminih princeza na zrnu graška čija pojava oduzima dah i pomuti muški ionako već zaluđeni um, i nije bila od onih koje su mogle da u životu biraju šta god im se prohte. A mislim da je i sama znala to, jer joj se često videla neka seta i tuga na licu. A ja... ja nisam mogao da uradim ništa da bih joj pomogao. Svakoga jutra sam se budio sa njom, svakoga je dana gledao, svake noći sa njom na počinak išao, ali nije bilo načina da joj kažem koliko je u stvari divna i da nema baš nikakvog razloga da toliko sumnja u sebe. Lepa je kada ujutru iz kreveta ustane neočešljana, slatka je kada joj šiške padaju preko očiju dok ostatak kose sakuplja u punđu i bezrezevno je najopuštenija kada pije svoju prvu jutarnju kafu. Mogla bi i ona lako da osvoji momka iz svojih snova, jer imala je one tople crne oči koje bi i santu leda mogle da otope, uz malo magije mogle su i mene da ožive. Drža

"Hot town summer in the city, back of my neck getting dirty and gritty ...". Vrlo lako mogla bi ova stvar Džoa Kokera postati moja himna. Ne smeta mi što je leto, niti mi smeta što je u gradu. Pretpostaviću da je razlog tome zato što je u drugom gradu, u onom gde ne ne živim. Tamo su ljudi lepši i društveniji, opušteniji i spremniji za nova poznanstva. Uvek je tako. Ne postoji posebno objašnjenje za činjenično stanje koje je kod svih isto. Još jedna činjenica ne dozvoljava da se ne primeti, i to da je leto te je iz toga razloga za nijasnu vrelije od paklenog. Ali, ispred kućice, u dvorištu, je savršeno za sanjarenje o bezbrižnom danu. Ma kakvi, o celom mesecu. Već vidim sebe kako živim ovde. Postala sam spisateljica kojoj je potrebno mnogo mira i malo inspiracije za svoja buduća dela. I nisam sama. Ne! Da sem mene nikoga nema vrlo bi mi brzo dosadio dan. Zato i jeste tako čarobno. Samo... Ja spisateljica neću biti, jer život mi nije otvorio kapiju ka tom polju

Sedim naspram malog ogledala i posmatram svoj odraz u istom. Ogledalo je predmet koji će uvek pokazati vašu pravu sliku, svidela se ona vama ili ne. Dakle, jedini predmet koji se prema vama ophodi objektivno. Ako vam se učini da određenog dana izgledate lepo, nije zato što vam je ogledalo toga dana ispravno i pravilno namešteno... Ne! Već zato što vi sami izgledate dobro, osećate se ispunjeno i možda ste obukli nešto što vam stoji savršeno. Stalno provodim nekoliko minuta više gledajući svoj odraz ne bih li ustanovila kako da zavolim to što vidim. Ako ćemo se upravljati prema psihijatrijskoj tezi gospodina Frojda, valjalo bi naučiti da je ljubav prema sebi polazna tačka iako u određenim trenutcima zvuči kao totalni apsurd. Zavolite sebe pa vam onda ne ostane dovoljno ljubavi za druge, otprilike tako nekako. Možda bi bilo bolje prepustiti drugima da vas vole, a da vi sebe poštujete. A možda je i to poštovanje neki proizvod ljubavi pa se tako opet vraćamo na početak. Bilo ka

"When I fall in love it will be forever, or I'll never fall in love. In a restless world like this is love ended before it begun? And too many moonlight kisses seem to cool in the warmth of the sun." I zaista je tako. Kao da je prošla čitava večnost od kada sam poslednji put osetila onaj ustreptali osećaj zaljubljenosti. A tokom tog dugog vremenskog perioda nisam nikome dozvolila da mi priđe.   I sada se ponašam kao besan pas i čuvam teritoriju oko sebe, i pitam se kako da pronađem pravu vakcinu protiv besnila.  Kažu da će to samo doći, a onda će sve nevolje proći. Kažu da treba da čekam da se desi, jer se sve u svoje vreme dogodi.  A ja sam se sakrila i to toliko dobro da ne mogu da me pronađu. Dalje iza Narnije gde još niko došao nije.  Rekla sam da ću izaći kada se budem osećala usamljeno i kada mi bude potrebna tuđa ljubav.  I došla sam, izašla na svetlo dana da vidim ljude.  Ali... Mislim da još nisam spremna. A mislim i da sam izgubila

Spot the similarity ... 4:58min. melodija koja je u sledećim pesmama glavna tema:

Dok na "AIMP3" plejeru piči muzika, ja sedim uz računar, sa šoljom čaja na stolu, i razmišljam. Ima li smisla biti nepoverljiv prema svemu, posebno nakon silnih razočarenja koja su se događala? Možda je to samo mehanička reakcija naučena stalnim ponavljanjem. Vreme mi je za opuštanje. Trebalo bi da sednem, duboko udahnem i zauzmem drugačiji stav. Ipak, i pored svoje dobre volje (koju sam pokazala) postoje situacije kojima ne mogu da se prepustim. Na primer, ovo nova doba virtuelne komunikacije i upoznavanja. Svi su ga oberučke prihvatili. Jesu zaista! Otkako su se pojavile društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera, a sa njima i sajtovi za upoznavanje čije bi nabrajanje trajalo u nedogled, više niko ne obraća pažnju na svoju okolinu. Često imam utisak da su prestali da gledaju kuda idu dok prelaze ulicu jer im GPS pokazuje kuda mogu proći za kraće vreme i slično. A ja, nisam ni ja od kamena što se kaže. Čak sam i ja postala deo tog urbano-teh

Postoje dani kada se iz sna budimo lako i zadovoljno, kada otvorimo oči i dočeka nas sunce iza zavese, kada jastuk miriše na lavandu. Tada sve nekako radimo sa puno elana i volje, zar ne? Posebno su fina ona jutra kada prvu šoljicu kafe popijete slušajući omiljene pesme. Moje je jutro počelo tako. Sama sa sobom, ja ... i sem mene nikoga. I uvek kažem da sam ja samo ja... I rekla bih da se sve manje plašim tog izbora. Možda sam još uvek malo nesigurna, ali nisam izgubljena kao što sam bila. Dobro se osećam u svojoj koži! Iako je porasla za pola broja nakon zimskog mirovanja, ona je i dalje savršena. Priznajem da ima par sitnica koje još nisam štiklirala, ali ... hej! niko nije savršen. Uostalom, vreme još nije isteklo. Radost, sreća, dobra volja. Tri magične reči u koje treba verovati, koje treba ponavljati, koje treba vizualizovati. Onda će sve to i doći. I ljudi dobre volje će naići, možda se zadržati i ostati. Prolećni vazduh i martovska magija, ponekad sasvim dovo

U najzabačenijem polumračnom ćošku parka sedeli smo on i ja. Na jednom kraju klupe, pognute glave, kao neki krivac, sedeo je gledajući u svoja kolena. Ili bar mislim da je sedeo spuštene glave jer sam se svojski trudila da se priviknem na tamu oko sebe.  Na drugom kraju klupe bila sam ja. Osećala sam se kao stranac koji je prolazeći parkom tražio neko skriveno mesto na kome može da se pritaji i ćuti. On i ja odmah tu, na istom uporedniku a kao dva različita univerzuma. Na prvom mestu ne znam ni kako smo se našli. Jedino naše zajedničko svojstvo bilo je ćutanje. Ćutala sam jer sam čekala da čujem razlog našeg susreta, ako uopšte nešto što je u potpunoj tami i na slepo može da se zove sretanjem. A on je ćutao iz samo njemu poznatog razloga. I priznajem da mi je taj njegov razlog išao na živce. Jer, u redu je bilo prvih nekoliko minuta njegove pauze dok je tražio pravu reč kojom bi počeo rečenicu, ako je uopšte i tražio način kako da počne. Onda su ti minuti počeli da traju