Hodnici izgubljenih sećanja

7:00 Klik… „I ’m a river minus water, I’m a cloud without a moon above… “ Melodija s kojom bi zaspala je melodija sa kojom se i ovog jutra probudila. Protrljala je oči i protegla se jos ležeći u krevetu. Razmišljala je o tome kako jutra ponekad mogu da budu lepa, iako je to luksuz koji je  retko  moguće priuštiti. Sem toga, to je luksuz koji, i kada se do njega dođe, jako brzo izgubi čar i dosadi.  Ma, svejedno ...  Slegla je ramenima.  Bacila je pogled na jastuk do ovog na kome je još ležala... Prazan. Vratila je pogled nazad na plafon i razmišljala. Pomislila je kako bi novi stih pesme koju sluša mogao biti nekako „ja sam krevet čija jedna strana prazna je“ ili nešto slično. Eto, čak i liči na stih. Možda bi se čika Zlatku Manojloviću dopala ideja pa bi mogao da razmisli o nastavku pesme. Ma, bezveze... Sreća da je sama sa ovim svojim mislima. Da je neko čuje rekao bi da trabunja nešto bez ikakvog smisla i prevrnuo očima milion puta. Na

Sedi pored prozora i posmatra ulicu u 2:03 posle ponoći. Mračna je i pusta, prazna i tiha baš kao njen duh. Ipak, iznad njih, iznad ulice i nje, videlo se nebo. Mogla je da broji zvezde, a video se i mesec. Iako je mesec bio nekako sakriven iza vela oblaka, kao da su oblaci bili samo tu oko njega. I to ne oni gusti oblaci, nego neki providni i retki oblaci pa je mesec imao neku čudnu zagasitu boju. Pa ako je ulica prazna i pusta kako se i sama osećala, nije li to nebo bilo izlaz iz samoće? Gospode, nije li mesec onaj zbog koga se oseća ovako glupo? Ludost je da zbog ulice i meseca po svu noć vileni i ne spava, ali je želela da gledajući kroz prozor nađe izlaz. Niz grlo, skroz do pluća ispunjavao je ljuti ukus nikotina. Nije joj prijao uopšte, namrštila se i progutala dim do kraja kada bi osetila da joj opori ukus ispunjava svaki deo plućnih krila. Zatim bi joj zasuzile oči, zbog neprijatnog osećaja u seb,i ali bi stoički izdržala i tako svaki put. "On" je bio pomalo poput m

... samo to i ništa više ! Osmeh! 

Ponekad neki dani jednostavno ne krenu dobro. Iako izgledaju kao najobičniji obični dani, oni to nisu. I nije lako prepoznati takve dane. Eh, da je to jednostavno onda bi ih lako mogli izmeniti do kraja. Oni počnu najnormalnije: sa jutarnjom kafom, porukom od drage osobe koja na kraju romantičnog citata ima poljupčić, mirisom svežeg peciva, ili poznatom pesmom na radiju. Kao što kažu da izgled ume da prevari, tako i početak može da izgleda dobro a da se do kraja sve izmeni. Neočekivani obrti i završeci nisu ništa neobično, ali se najčešće najmanje očekuju. Nije zlato sve što sija, pa ni sunčan dan ne mora da bude dobar. Šoljica vruće kafe na stolu i ona zamišljena. Uobičajena slika jednog, ipak, neuobičajenog dana. Sve izgleda kao da stoji na svom mestu, ali se možda negde desila neka sitna anomalija koja je mogla da bude pokazatelj da će se ostatak dana izmeniti. Možda je mačak prešao ulicu tamo gde je ne prelazi, možda je neki prolaznik prošao ispod merdevina, možda je

"You don't know what love is until you learn the meaning of the blues”… Kako prija muzika... Tako umirujući zvuci, spori ritam i taj glas koji je imala Nina Simone. Na stolu stoji poluprazna čaša s nekim alkoholom koji sam našla, i cigara u rukama. Ako već slušam bluz, onda neka tako bude do kraja. „You don't know how hearts burn for love that cannot live yet never dies, until you've faced each dawn with sleepless eyes. You don't know what love is.”… Možda nije trebalo da budem sama, ali dođavola, takvi su mi astrološki aspekti. Ja, inače, ne verujem u horoskope I natalane karte I tako ta sranja, ali uvek volim da kažem da mi se ti takozvani astrološki aspekti nisu poklopili. Zvezde nisu raspoređene kako treba pa sam zato ove noći sama. Ha! Kakva ironija! Kao ne verujem a uporno psujem zvezde I to što se čita iz njih. Da zaboravim zvezde, aspekte I ostale gluposti I vratim se na ono što me stvarno muči. Dakle ovako… Muzika je tu, flaša nekog pića takođe, kao I c