Priča o mesecu
Sedi pored prozora i posmatra ulicu u 2:03 posle ponoći. Mračna je i pusta, prazna i tiha baš kao njen duh. Ipak, iznad njih, iznad ulice i nje, videlo se nebo. Mogla je da broji zvezde, a video se i mesec. Iako je mesec bio nekako sakriven iza vela oblaka, kao da su oblaci bili samo tu oko njega. I to ne oni gusti oblaci, nego neki providni i retki oblaci pa je mesec imao neku čudnu zagasitu boju.
Pa ako je ulica prazna i pusta kako se i sama osećala, nije li to nebo bilo izlaz iz samoće? Gospode, nije li mesec onaj zbog koga se oseća ovako glupo?
Ludost je da zbog ulice i meseca po svu noć vileni i ne spava, ali je želela da gledajući kroz prozor nađe izlaz.
Niz grlo, skroz do pluća ispunjavao je ljuti ukus nikotina. Nije joj prijao uopšte, namrštila se i progutala dim do kraja kada bi osetila da joj opori ukus ispunjava svaki deo plućnih krila. Zatim bi joj zasuzile oči, zbog neprijatnog osećaja u seb,i ali bi stoički izdržala i tako svaki put.
"On" je bio pomalo poput meseca, ovog meseca sakrivenog iza oblaka. Sijao je samo noću, danju bi bio bled i neuočljiv.
Sada kada gleda mesec, kao da gleda njega. Sada se samo postavlja pitanje šta da radi sa ovim oblacima oko njega. Oblaci svakako nestanu kasnije ili pre, zar ne?
On uvek mirno stoji na svome mestu, čvrsto na zemlji jer zna šta hoće i može. Njega nikada ne možeš ubediti u nešto drugo jer on zna šta je najbolje. On ume da bude voljen, ali ne uzvraća svima. Njega je teško uhvatiti, ali je moguće videti. Moraš biti oblak da bi mu bio blizu....
„Ja mislim da si ti licemer, znaš! Ja mislim da namerno tako stojiš tu i čekaš ko će da se pojavi na prozoru i gleda te, pa ako ti se dopadne ti odabereš baš njega, baš tog čoveka sa prozora. Tako si izabrao mene.“ – ljutito je bacila opušak ka mesecu. „Svaki put, ej svaki, me zavedeš na taj isti način. Kako ti to uspeva? I zašto to radiš?“ – odmahnula je i zatvorila prozor.
Htela je da pokaže da je jaka, htela je da natera sebe na to da ona može. Ali, naterati sebe i moći svakao nije isto. Možda treba biti dovoljno strog prema sebi, možda treba biti uporan.
Htela je da svoje telo odvikne od uživanja pa ga umesto toga navikne na mučenje. Ako shvati da je gledati mesec nešto što je tera na bol, možda tako prestane da svake noći čeka da se mesec pojavi negde na nebu...
A sa druge strane, bila je borac. Ovo je shvatala borbom nerava. A u borbi je želela da ide do kraja, jer samo kukavica odustaje od borbe. E pa, ona neće biti ta!
Sunce je lepo, toplo i milo a mesec treba razumeti. Noć je misterija, što se manje vidi – manje se i razume. Ali u toj zagonetki je čar. Volela je zagonetke iako to možda nikada nije smela, ili htela, da prizna. Ono što se odmah vidi jer je jasno kao dan, to nije zanimljivo, zato sunce ostavi po strani. A ovaj bledi krug na nebu, zbog koga luta i tumara ne bi li stigla do odredišta, on je ono što je privlači kao magnet.
„Ja sam se u tebe zaljubila, kopile jedno egoistično! Zato sada ne mogu da odustanem. Zato što ne razmišljam više razumno, zato što me vodi ono što ne sluša ništa drugo. I za to si ti kriv idiote! Čuješ li me? Čuješ li skote!?“ – ljutito je vikala iz sveg glasa.
Nema odustajanja kada zaglibiš duboko. Zapravo, život je tako zamišljen. Da nema emocija, ne bi bilo ni ljudi. Sve emocije su nagon za delanje, trenutni planovi za očuvanje života. Pa kad zagazi tamo kuda je krenula ili će potonuti ili će isplivati, trećeg izbora nema. Bori se ili beži.
Navukla je zavese na prozore, ali je znala da je iza njih mesec koji prkosno stoji gore visoko gledajući na njen prozor.
Ne, nije se htela vratiti. Nije htela skloniti zavese da ga pogleda još jednom. Na satu je 5:25 i zna da će uskoro zora. Izbacila je sav svoj bes, sada može da sedi i čeka. Sada može da zaspi i odmori se.
Htela je da pokaže da je jaka, htela je da natera sebe na to da ona može. Ali, naterati sebe i moći svakao nije isto. Možda treba biti dovoljno strog prema sebi, možda treba biti uporan.
Htela je da svoje telo odvikne od uživanja pa ga umesto toga navikne na mučenje. Ako shvati da je gledati mesec nešto što je tera na bol, možda tako prestane da svake noći čeka da se mesec pojavi negde na nebu...
A sa druge strane, bila je borac. Ovo je shvatala borbom nerava. A u borbi je želela da ide do kraja, jer samo kukavica odustaje od borbe. E pa, ona neće biti ta!
Sunce je lepo, toplo i milo a mesec treba razumeti. Noć je misterija, što se manje vidi – manje se i razume. Ali u toj zagonetki je čar. Volela je zagonetke iako to možda nikada nije smela, ili htela, da prizna. Ono što se odmah vidi jer je jasno kao dan, to nije zanimljivo, zato sunce ostavi po strani. A ovaj bledi krug na nebu, zbog koga luta i tumara ne bi li stigla do odredišta, on je ono što je privlači kao magnet.
„Ja sam se u tebe zaljubila, kopile jedno egoistično! Zato sada ne mogu da odustanem. Zato što ne razmišljam više razumno, zato što me vodi ono što ne sluša ništa drugo. I za to si ti kriv idiote! Čuješ li me? Čuješ li skote!?“ – ljutito je vikala iz sveg glasa.
Nema odustajanja kada zaglibiš duboko. Zapravo, život je tako zamišljen. Da nema emocija, ne bi bilo ni ljudi. Sve emocije su nagon za delanje, trenutni planovi za očuvanje života. Pa kad zagazi tamo kuda je krenula ili će potonuti ili će isplivati, trećeg izbora nema. Bori se ili beži.
Navukla je zavese na prozore, ali je znala da je iza njih mesec koji prkosno stoji gore visoko gledajući na njen prozor.
Ne, nije se htela vratiti. Nije htela skloniti zavese da ga pogleda još jednom. Na satu je 5:25 i zna da će uskoro zora. Izbacila je sav svoj bes, sada može da sedi i čeka. Sada može da zaspi i odmori se.
Коментари
Постави коментар