Pogrešno kodirana

Ponekad neki dani jednostavno ne krenu dobro. Iako izgledaju kao najobičniji obični dani, oni to nisu. I nije lako prepoznati takve dane. Eh, da je to jednostavno onda bi ih lako mogli izmeniti do kraja. Oni počnu najnormalnije: sa jutarnjom kafom, porukom od drage osobe koja na kraju romantičnog citata ima poljupčić, mirisom svežeg peciva, ili poznatom pesmom na radiju.

Kao što kažu da izgled ume da prevari, tako i početak može da izgleda dobro a da se do kraja sve izmeni. Neočekivani obrti i završeci nisu ništa neobično, ali se najčešće najmanje očekuju. Nije zlato sve što sija, pa ni sunčan dan ne mora da bude dobar.

Šoljica vruće kafe na stolu i ona zamišljena. Uobičajena slika jednog, ipak, neuobičajenog dana. Sve izgleda kao da stoji na svom mestu, ali se možda negde desila neka sitna anomalija koja je mogla da bude pokazatelj da će se ostatak dana izmeniti.

Možda je mačak prešao ulicu tamo gde je ne prelazi, možda je neki prolaznik prošao ispod merdevina, možda je ptica letela ka severu u vreme kada sve ostale idu ka jugu. Ima još ko zna koliko tih “možda” koji su se desili, ali ih niko nije video. Niko i ne primećuje takve stvari, jer one možda i nisu oni sitni znaci koje treba pratiti. A opet, možda i jesu. Da li je to slučajnost, ili programirani događaj?

Postoji ona čuvena „Godišnja doba se menjaju, ali su ljudi ti koji ostaju isti“. Možda je trebalo da se seti toga, pa da na svaki dan gleda kao na dan koji će ko zna kakav biti. Tada bi mogla da na pitanje „Kako si?“ odgovori „Kao nikada do sada, jer nijedan dan ne može biti isti i ne zna se kako će početi a kako se završiti”.

Ovaj dan je počeo kao i svaki drugi. Sedela je uz šoljicu prve jutranje kafe i listala novine dok je na tv-u slušala muziku sa VH1 kanala. Čak je mobilni telefon veselo zacvrkutao jer je stigao sms. Pa i ta prva sms poruka bila je obična. Pisalo je jedno jednostavno „Zdravo :)“.

Iz nekog razloga, pre nego je odlučila da odgovori na sms, mislila je da bi prvo trebalo da proveri novosti na internetu. Od kako je počela kompjuterska i internet era, jednostavno su nezaobilazna sredstva postali računar i mejlovi. Dakle, novosti iz sveta virtuelne komunikacije pa onda mobilna telefonija.

Listajući naslove, gledajući fotografije i neke nove poruke, naišla je na pitanje „Šta mislite o vezama na daljinu?“. To je podsetilo da se još nije javila ni odgovorila na poruku, pa je brže-bolje uzela telefon ne bi li završila ono što je ostalo nezavršeno.

Činilo joj se da je malo manje brinula o ovoj vezi koju je imala, nego što je pazila ranije. Često se pitala nije li razlog za to bio prethodni izuzetno bolan svršetak. Iako je bila manje obazriva, ipak je imala ono što svako biće ženskog pola ima – srce. Pa koliko god ne pazila, emocije su se same od sebe širile kao nekakav virus koji je nemoguće zaustaviti.

Ono čega ljudi nisu ponekad svesni jesu njihove emocije. Onda kada nekoga pustimo u naš život, u taj prostor koji je lično naš, emocije kao da se same od sebe uključe. Bez prethodnog pitanja da li treba ili ne.

I u tim trenutcima često poželimo da postoji neki prekidač kojim možemo emocije jednostavno ugasiti. Na samo jedan klik njih više nema. Prazno!

Posle poruke “Zdravo” odgovor bi bio “Šaljem zdravo nazad. Kako si?”, i to je i poslala. A onda se dogodio onaj jedan klik koji menja tok stvari, neočekivani klik koji običan dan menja u mestimično depresivan sa povremenim izlivima besa. Dogodio se klik koji je promenio tok događaja, a ona je tek trebalo to da sazna.

Ubrzo je dobila odgovor na svoj sms, odgovor je glasio “Dobro sam ja, ispijam svoju prvu kafu”.

Običan, bezličan odgovor. Jer u ovom novom dobu razvijene komunikacije, od kada su izmislili smajlije i ostale ukrase, rečenice bez ikakvog dodatnog znaka uglavnom mogu mnogo toga da kažu.

Namrštila se na ovakav odgovor, ali je svejedno postavila pitanje koje je očekivala i druga strana. Odgovor je bio iznenađujuć. Odgovor je bio kratak. Jasan kao dan. Proziran kao suza. Odgovor je bio“Ne!”.

Neke stvari se dese iznenada, neke mogu da se očekuju. Neke događaje drugi vide, valjda zato što ih objektivno sagledavaju. Subjektivan doživljaj pojedinih događaja je ponekad poguban, to je neminovno. Ali ovoga puta ni ona nije bila subjektivna, čak nije ni toliko marila šta će se desiti, a opet je zatekla sebe u onom paralizovanom stanju šoka. Onom stanju kada ne zna kuda.

Da li se osećala tako jer je do samo dana pre sve bilo u redu, ili je ipak osećala nešto a da svojih osećanja nije bila svesna?

Da li se osećala tako zato što je nešto drugo bilo razlog ovog katatoničnog momenta u kojem je bila?

Sedi nepomično i ne oseća ništa, ne čuje ništa, nije tu.

Muzike nema, miris kafe je nestao, nema ni sunca ni meseca, ona je u bezvazdušnom prostoru negde van svega.

Nije sigurna koliko je vremena prošlo a da se ona osećala tako i bila negde u nekom međuprostoru, ali je počela da bude sigurna da se polako vraća.

Tu je bila stolica u kojoj je sedela, okrenula se i na stolu videla nepopijenu kafu koja je sada imala onaj bljutavi ukus hladne crne tečnosti.

Ustala je sa stolice i glasno pitala “Zašto?”.

Zastala je ispred ogledala i dobro pogledala u svoj odraz.

Možda negde na licu piše da ona nije ta. Možda negde nešto stoji. Kao onda kada na pijaci kupujete džepmer pa ga zagledate sa svih strana ne bi li našli da je možda negde neki bod pri pletenju ispušten, da je možda negde nešto pogrešno ušiveno, da nije negde pocepan. Ali nije našla nikakvu poderotinu, niti etiketu gde piše da je roba sa greškom. Pa šta je onda razlog?

Da li ralzog stoji negde gde se ne može videti?

Negde je zapisan na nekom mestu koje se ne vidi jednostavnim gledanjem odraza u ogledalu?

Ko razume taj zapis?

Ako postoji greška u programu kako ona može da je zaobiđe, ako je već ne može ispraviti. Ako postoje zakpre za kompjuterkse igrice, postoji li zakrpa i za ovako nešto?

Slučajnosti postoje, u to nema sumnje. Ponekad veruje da je sve što se dešava nekakva slučajnost. Ali da se potpuno ista stvar dva puta desi, i to odmah nakon prve slučajnosti… E, to je već nešto iznad običnog nasumičnog događaja.

Osećala je prazninu, praznina je pretila da se raširi po celom telu. To se moralo zaustaviti, i to odmah. Ovoga puta je bilo lakše. Ovoga puta je regovala brzo. Obrisala je broj, očistila sanduče pretrpano porukama, slike pobacala u kantu i sela nazad na stolicu.

Ali… Praznina je i dalje bila tu.

Zašto?

Zato što je ona stara praznina samo privremeno bila popunjena novim osećanjem pripadnosti nekome. Delila je prostor s nekim novim, iako taj neko nov nije bio pravog oblika i veličine. Nekako se uglavio tu na mesto njegovog prethodnika, i ubrzo otišao. A otišao je na potpuno isti način kao i njegov prethodnik.

I eto ga: isti šablon, ista šema i isto sve.

E, to je bolelo.

Pitala se da li se to neko igra sa njom, i ako je tako zašto je tako podlo i zlo igra. Da nije možda loša karma, i ako jeste menja li se ona bilo kako. Možda su je pogrešno kodirali kada su je pravili, pa su oni programeri života ispisali neki loš kod sa kojim ona ne zna kako da se izbori.

Jednom je bolelo i peklo kao sam pakao, a takve rane zarastaju sporo i teško. Nije nimalo prijatno iskustvo otvarati takve rane ponovo, posebno ako se otvaraju na isti način na kakav su prethodno nastale.

Utešno je samo to što se jednom iz tog pakla izvukla, pa je znala da će se izvući ponovo.

Ali strahovito plaši činjenica da se sve to ponovilo .

Nije moguće da je upala u neku vremensku petlju pa se jedan događaj ponavlja iznova i iznova. I šta je gore od ovoga što može da joj se desi?

Da jedan isti događaj proživljaja ponovo i opet, sve dok ne vidi u čemu je pogrešila pa to ispravi.

Ako je tako, onda nada postoji da će se izvući i pokrenuti nastavak priče.

A ono što mora da uradi da bi pobedila anomaliju koja se ponavlja jeste ono što je možda najteže – da se suoči sa svojim strahom.

Strahom da će ostati sama…