Still got the blues for you

7:00

Klik…

„I’m a river minus water, I’m a cloud without a moon above…“

Melodija s kojom bi zaspala je melodija sa kojom se i ovog jutra probudila.

Protrljala je oči i protegla se jos ležeći u krevetu. Razmišljala je o tome kako jutra ponekad mogu da budu lepa, iako je to luksuz koji je  retko moguće priuštiti. Sem toga, to je luksuz koji, i kada se do njega dođe, jako brzo izgubi čar i dosadi. 

Ma, svejedno ... Slegla je ramenima. 

Bacila je pogled na jastuk do ovog na kome je još ležala...

Prazan.

Vratila je pogled nazad na plafon i razmišljala. Pomislila je kako bi novi stih pesme koju sluša mogao biti nekako „ja sam krevet čija jedna strana prazna je“ ili nešto slično. Eto, čak i liči na stih. Možda bi se čika Zlatku Manojloviću dopala ideja pa bi mogao da razmisli o nastavku pesme.

Ma, bezveze...

Sreća da je sama sa ovim svojim mislima. Da je neko čuje rekao bi da trabunja nešto bez ikakvog smisla i prevrnuo očima milion puta.

Naterala je sebe da ustane i napokon ustala, navukla čarape na bosa stopala i odšetala u kuhinju. Topla voda, kesica instant kafe i televizor bili su joj jedino društvo, i u isto vreme tri čarobne stvari bez kojih nije počinjala dan. Uveliko je trajala neka jutarnja emisija koja je ličila na ono mi-ćemo-vam-reći-šta-dalje u kojoj dele savete kako da započnete dan, i kada ga već počnete kako da nastavite i gde da završite. Nju to nimalo nije zanimalo. I kako nije bila zainteresovana za takve teme, zaronila je u ormar ne bi li pronašla svoju savršenu odevnu kombinaciju.

Ha, eto, i to je morala sama.

Stala je. Stajala je tako ne radeći ništa možda nekoliko sekundi. A onda se okrenula i vratila nazad ka spavaćoj sobi. Došla je do daljinskog upravljača i kliknula dugmence „play“ kako bi pustila i još jednom čula pesmu sa kojom je ovog jutra počela svoj dan.

Postoje melodije, postoji muzika koju živite. Jednostavno je osećate svakim delom sebe. Postoji muzika kojom, samo slušajući je, proživite ono što je on ili ona dok su je stvarali. A ova, ova je imala baš ono što je moglo da popuni prazninu koju je imala, mogla je da popuni rupu u njenom srcu. Imala je emocije, imala je oblik. Da. Pravi pravcati, opipljivi oblik. Slušajući je nije bila sama. Slušajući je mogla je da na svojoj koži stvarno oseti tople dlanove i usne od pliša.

Zatvori oči, slušaj i oseti.

„I’m a river minus water, a cloud  without sun above. Like a river minus water, I'm a cloud without a moon above...“

Lepo je, zaista jeste. Oni lagani i spori ritmovi  kao da nežno grle, a njegov glas miluje lice i kosu. Jeste, zar ne? Baš onako kako bi da je "ona" tu. Ovako je reka bez vode. Tako bi bilo ko od nas, ko stvarno ume da oseća, kome je zaista stalo do onoga ko sedi kraj njega tu na dohvat ruke stvorenog za satenske dodire i poglede u tami. Za onog kome je bez drugog dela Jina, odnosno Janga, samo jedan dan bez sunca.

Pa da! Jeste tako. Zar ne?

To se ne može, je l’ da?

Dan se ne bi zvao danom kada ne bilo svetla i sunca, zar ne?

I onda, kada otvori oči i pomisli da i ovu pesmu sluša sama, shvati da greši kada kaže da je ponekad dobro biti sam.

A nije, je l’ da?

Da je tako ne bi bilo tog iskonskog osećaja za kompletnim, ne bi bilo potrebe za nečijom blizinom i onaj osećaj sigurnosti koju ta blizina pruža.

Otvorila je oči. Dosta je sanjarenja.

Vratila se natrag do ormara koji je stajao otvoren, izvukla par komada odeće i napokon ih obukla. Došla je do ogledala, bacila poslednji put pogled na ono što je obukla i klimnula u znak odobravanja odevnoj kombinaciji. 

Izlazak na dnevno polusvetlo uopšte nije prijao.

Oni gusti oblaci, kao fino napravljena šlag pena i tepih od opalog lišća stalno su joj bili podsetnik na godišnje doba u kome je.

A ono je uporno podsećalo na jutra koja bi trebalo da se čekaju u zagrljaju nekog lepog dečaka.

Svakim korakom, činilo se, šetala je bliže melanholiji. U stvari, ili je vodio dojam praznine, ili je muzika iz kafea, pored koga je prolazila, asocirala na melanholiju i evocirala stare slike koje su bile odložene u nekoj zadnjoj prašnjavoj fioci njenog mozga.

Mehanički je skrenula ka vratima kafea. Sišla je niz stepenice i ušla u klub. Tražila je neki sto negde u uglu gde bi mogla da se smesti zajedno sa svim mislima koje nosi.

Naručila je piće i nastavila da sluša nekoga ko je najspretnije izvlačio najemotivnije note bluza iz svoje Les Paul  gitare.

Slušala je melodiju i ćutala.

I njene misli ćute.

Neka ih, kasnije će videti šta će sa njima...