Hodnici izgubljenih sećanja

Sada kada mogu da uživam u noći dok ćutim i slušam tišinu, konačno smem da kažem da se osećam živom. Od kako sam otišla iz onog sterilno belog hotela ispunjenog nemoralom i zavišću ja sam uskrsnula, ponovo se rodila, ja sam se preporodila. Iskrivljenu svest ljudi kojima je svako skrnavljenje ljubavi, poštovanja i ljudske vrednosti normalno ja nikako ne mogu da prihvatim. I pitam se često šta nije u redu sa mnom, da li sam se ja loše postavila, da li su me pogrešno učili još od samog rođenja ili je većini ispran mozak a usađena ideja poštovanja životinjskih nagona i razumevanja kao kod priprostih neukih ljudi. Nisam ja anđeo moralnih vrednosti niti sam izbažadarena da merim pravilno ponašanje u društvu, ali onakvo nepoštovanje i guranje u ambis prostucije i sponzorstva ja još nisam uspela da svarim. Otvorila sam neki šareni magazin, muzički časopis, u kome neću čitati kako da postanem atraktivna ne bih li bila glavna meta muškaraca. Spremila sam šoljicu instant kafe 3 u 1 i sela

Zato što se ne borim, zato ću ostati sama. Kakvo licemerje! Koliko to što je rekao pokazuje i dokazuje manjak njegove muškosti! ON čeka da se ja za njega borim! Nekada davno jedan stari kralj imao je sina. U celom kraljevstvu nije bilo lepšeg princa, a kralj je bio ponosan na svog sina lepotana. Plemkinje i vojvotkinje iz okolnih kraljevstava borile su se za prinčevu pažnju. Kralj je neretko organizovao razne svetkovine u prinčevu čast ne bi li pronašao snažnu, junačku ali i lepu ženu za svoga sina. Bilo je nadmetanja u bacanju koplja, mačevanja, borbi između vojvotkinja i plemkinja kako bi dokazale da mogu da se bore ili idu u lov kada kralj više ne bude mogao. Ali princu sve to nije bilo dovoljno. On je maštao da se i njemu desi jedna bajkovita priča u kojoj će ga zla vila zatvoriti u najvišu kulu, a kulu će čuvati strašni zmaj pa će samo najhrabrija princeza nadmudriti zmaja i doći da ga spase. Kakva ironija! Kakav cinizam! Pitam se kakav bi svet tek bio kada bi se deci či

Ova priča o kojoj ću pisati nema kraj zato što nije imala ni početak. Ta priča u stvari nikada nije ispričana, pa tako priču niko ne može pronaći. Ti i ja nismo ni bili deo ove priče, jer nas dvoje nikada nismo ni postojali kao zajedno. Bio si ti i bila sam ja. Ruke držiš u džepovima dok kraj tebe stojim. Ti ćutiš a ja te ne slušam. Stojim kraj tebe i razmišljam, svojim mislima sam obuzeta jer ne znam zašto sam uradila to što sam uradila. Samo ja znam da sam ovde gde jesam, nekoliko stotina kilometara daleko od kuće. Znam sigurno ja, a možda ćeš želeti da upamtiš i ti.  Savršen dan za nas sa cipelama skitalicama. Suncem okupan grad i ljudi, tramvaji i trolejbusi predamnom. Želim da svaki minut vremena sa tobom upamtim, želim da svaki milimetar tebe dodirnem jer će mi ostati samo sećanje na tebe kada nas dvoje zajedno više ne bude. Hoću da ovaj dan bude samo moj, jer verovatno tvoj nikada neće postati.  Postoje trenutci koji čine nečiji život lepšim. Mojih trenutaka ima dovoljn

    Gledam u elegantnu čašu belog vina na stolu, do pola popijenu. Razmišljam o tebi, pitam se da li sam uradila ispravnu stvar. U toj čaši vina je istina, bistra, pitka i do pola izrečena. Ne mogu da ti kažem sve. Ne mogu da dozvolim da pokvarim obrise slike koje si naslikao na platnu svoga uma, neka stoje tako nezavršeni. Možda me više nikada nećeš sresti, iako ja to ne bih želela, i nećeš dodati pastelne boje koje su moje osobine sreće.     U hladnoj kišnoj beogradskoj noći, dok ponosno odbiijam da te dodirnem i osetim tvoj miris na sebi, ispijam deo istine koji prkosno krijem čak i od sebe.     Nije sve što sam izgubila veliki gubitak, kažem sebi i ostavljam praznu čašu na pod.

Lonely, lonely, undefined You say you take your time, I say you hide away Lonely, lonely hard to shine When they don't notice you at all Sink further every day You're only so lonely And I never had a doubt, You don't even know me Still you pass your judgement out When you belong You're just a face in the crowd, You're only lonely so lonely, like everybody else Lonely, lonely, little fly You say they pay you no mind I say there's a better way You hang yourself in your web Drawn and quartered out The more you hurt The more you heal, The more you'll figure out You're only so lonely And I never had a doubt, You don't even know me Still you pass your judgement out When you belong You're just a face in the crowd, You're only lonely so lonely, like everybody else You are not a diamond, You are not a shining star Doesn't mean that you're not perfect Exactly as you are You're only so lonely And I ne

Volim da prošetam kroz grad, volim da sedim s društvom u nekom prijatnom kafiću i popijem kafu. A kada se vratim iz grada  prvo što uradim nakon što skinem jaknu i ostavim cipele jeste kuvanje domaće kafe. Ta šoljica kafe je nešto nalik onoj jutarnjoj, jedna od onih koje se ne preskaču, bez obizira na prethodno kafenisanje s prijateljima (to se ponekad samo zove kafnisanjem jer se uopšte kafa i ne pije). Ne sećam se da sam bilo gde pročitala da kofein opušta, jer se sećam samo rečenica kojima pokušavaju da objasne kako je ispijanje kafe opasnije od heroina i sličnih droga. Ali znate šta? Ipak mi koji se drogiramo kafom mnogo duže živimo od zavisnika heroinom. Bilo kako bilo, nakon šoljice crnog napitka sledi muzika. Izbor pada na radio stanicu koja po ceo dan pušta rok hitove... dobro, novije rok hitove. U stvari, ima ljudi koji se ne bi složili s mojom klasifikacijom ove vrste muzike i sugirno je ne bi ubacili u rok žanr, pa ću se ispraviti i reći da je to neka alternativna rok

Sedela je na podu oslanjajući se na hladan zid. Ništa nije ni čula, ni videla, niti primećivala. Katatonično stanje oduzetosti. A on iako je bio još uvek sa njom u istoj sobi, sedeo je preko puta nje na drugom kraju i posmatarao je ne znajući šta dalje da uradi. Može da ode, ali je iz nekog razloga i dalje sedeo tu kao ukopan. Nešto ga je još uvek zadržavalo sa njom iako nije imao baš nikakvog razloga da joj bilo šta kaže, ili da joj se pravda. Svesno ga je pozvala, znala je da je ovo sa njim jedna obična avantura i pristala je na to. Ali, ipak, iako i  sam sve to zna,  on pokušava da dođe do rešenja kako da dopre do nje. Gledala je u jednu tačku, dok je flaša nekog jeftinog alkohola ležala između njenih nogu a dogorela cigareta i dalje se dimila između njenih prstiju. Ćutala je. Ustao je pa se ponovo vratio nazad u fotelju. Bivao je sve nervozniji, i to samo zato što sve što je trebalo da uradi jeste da napusti  prokletu sobu i ovaj stan i vrati se kući umesto što i dalje

Ne znam ni sama zašto sam se tako rano probudila, i ne znam kako sam sebe naterala da iza đ em van... Jedostavno, više nisam mogla. Kažu da ne valja držati u sebi ono što te muči, što bi rekao, što ti stvara bol. E pa, ja sam tako sebe dovela do granice izdržljivosti. Sad bih da vrisnem iz sve snage i koliko me glas nosi. Sad bih da mogu, njega pesnicama udarala dok ne ostanem bez snage i volje, dok iznemogla od udaranja ne padnem na kolena. A ko je svemu kriv? Ja? Ili neko drugi? Moje srce ili moj um? Hodam ulicama grada dok sneg veje. I nisam želela da bilo koga pogledam, niti da se nekome javim. Samo sam htela da hodam, hodam, i odem od svega... Kad bih mogla da odem negde daleko... Ne znam jesam li razmišljala ili sam samo kao životinja sledila svoje instinkte. I znala sam šta me čeka, i rekla sam mu da će tako biti, a uveravao me je da grešim. Hodam ulicama i posmatram nebo. Nezdravo sive oblake koji su se svili nada mnom, a iza njih sunce. E, ja tom suncu ne ver

“Sedim i plačem, stvarno plačem i ne pretvaram se. Ne mogu da dođem do vazduha od suza i jecaja, toliko me boli. Izvini što me gledaš ovakvu.” – mucala je kroz suze. “Znaš, ti si mi jedini prijatelj. Tu si uvek kada mi treba neko ko će da me sasluša, i na tome ti hvala.” – osmehnula se skoro neprimetno. “Rekao mi je da nisam smela da uradim to, mada razume razloge zašto jesam. A zvučao je ljuto i u isto vreme kao da je jedva čekao da to uradim. “ – objašnavala je dok se polako uspravljala. “Reci mi jesam li to zaslužila nakon svega? Reci mi da li se tako ponaša neko kome je „kao“ stalo?” – raširila je ruke bespomoćno. „Čekaj da obrišem suze i ovo musavo lice, zašto da me gledaš ovakvu. Sad ću ja, ne idi nigde. Vratiću se za koji minut.“ – naglo se okrenula i istrčala iz sobe. On je mirno sedeo na svom mestu, naslonjen na levi lakat, tamo visoko na polici. Ispod smešne kape virio mu je pramičak kose. Kao i svaki pajac, imao je tužan izraz lica, sa iscrtanim suzama ispod oči