Pajac Čester

“Sedim i plačem, stvarno plačem i ne pretvaram se. Ne mogu da dođem do vazduha od suza i jecaja, toliko me boli. Izvini što me gledaš ovakvu.” – mucala je kroz suze.

“Znaš, ti si mi jedini prijatelj. Tu si uvek kada mi treba neko ko će da me sasluša, i na tome ti hvala.” – osmehnula se skoro neprimetno.

“Rekao mi je da nisam smela da uradim to, mada razume razloge zašto jesam. A zvučao je ljuto i u isto vreme kao da je jedva čekao da to uradim. “ – objašnavala je dok se polako uspravljala.

“Reci mi jesam li to zaslužila nakon svega? Reci mi da li se tako ponaša neko kome je „kao“ stalo?” – raširila je ruke bespomoćno.

„Čekaj da obrišem suze i ovo musavo lice, zašto da me gledaš ovakvu. Sad ću ja, ne idi nigde. Vratiću se za koji minut.“ – naglo se okrenula i istrčala iz sobe.

On je mirno sedeo na svom mestu, naslonjen na levi lakat, tamo visoko na polici. Ispod smešne kape virio mu je pramičak kose. Kao i svaki pajac, imao je tužan izraz lica, sa iscrtanim suzama ispod očiju. Pajac kao pajac, ružan i našminkan, obučen u milion boja. A ipak, pored svih tih boja, na belom licu stoji tužan izraz kao osećanje tuge i bola.

„Tu si. Znala sam da nećeš otići.“ – vratila se u sobu. „Ti i ja, mi smo slični. Ponekad mi se čini da delimo istu sudbinu. Obučen si tako da bi zabavljao decu koja vole klovnove jer nose vesele boje, a ispod svih tih boja kriješ tugu.“ – sela je na pod.

„Ja ne razumem zašto sve primam k srcu. Možda ja sve tumačim pogrešno, znaš. Jer, više ne mogu da razmišljam racionalno. Zapravo, ja sad i ne znam jesam li ikad bila takva.“ – pogledala ga je.

„Ja želim, ja silno želim da imam nešto. Zato sam sve to što sam uradila u stvari i uradila. To je jedino objašnjenje. A ja nemam ništa! Jer imati nešto što je samo za tebe i ni za koga više, to je nemati ništa. Baš ništa! Jedno veliko, prokleto, jebeno ništa! A to ništa je nekome dovoljno. Lepo mu je tako da ima jednu tajnu koja ne sme da postane nešto veće. Eto! A pita li se nešto ta tajna? Ima li pravo glasa ovde i druga strana? Ne. Nije zanimljivo kada je taj fluid koji je spojio dve strane u jednu tajnu jednosmeran. Nije. Da li me razumeš? Igra se osećanjima! A pojma nemam da li ima blagu predstavu o tome šta radi. Više ne verujem sebi, ne verujem njemu, a nemam kome to da kažem. Ne smem. A opet, ako ne kažem i držim u sebi mogu da eksplodiram. Ne vidim kako da ovo što me steže izbacim iz sebe. A ne mogu više da izdržim. Ne mogu!“ – bujica reči je krenula sama od sebe.

On je i dalje mirno sedeo i posmatrao je onim istim izrazom lica. Izraz empatije, upravo onda kada ti treba neko ko saoseća zajedno sa tobom. U ovom trenutku njene agonije, on je bio savršeni slušalac. Ćuti i posmatra. A kako je i ona tužna, njegova uplakana ekspresija na licu je savršena maska koja odaje pažljivog prijatelja koji je ono rame za plakanje koje svima treba.

„Sinoć sam sanjala njega, sanjala sam da nije sam. Sanjala sam da stojim u mraku ispred njegovog stana i čekam da se pojavi, ali njega nema. On je iza tih vrata sa onom ženom. Čini mi se mogu da ih osetim, njen užitak dok je on u njoj, njegovo zadovoljstvo dok je ona na njemu... I muka mi je! Osećam se odvratno, ljigavo i uprljano! Ne znam kako sam mogla da uopšte imam nešto posle onakve.....“ – poklopila je obema šakama usta.

Suze su ponovo krenule, ponovo je pokrenula bijucu emocija. Umoriće se od plakanja i zaspaće, bar dok spava može da ne misli na to što je muči. A njen slušalac i prijatelj u ovom trenutku, on će biti tu da je pazi dok spava.

Da može da progovori ko zna šta bi rekao. Možda bi pričao svom životu, o onome što se njemu desilo pa se posle svega toga maskirao u pajaca koji svoju tugu krije iza šarene odeće, kapice i šminke. Nisu pajaci toliko strašni a ni ružni. Imaju oni svoje razloge za to što su takvi.

Mučila ga je i njena tuga, samo nije mogao to da joj pokaže. A da može verovatno bi joj pokazao. Znao je kako se ona oseća, sve se to videlo na njegovom licu. Bila je prazna, očajna i usamljena. Dok se ona ovde previjala od boli i plača, taj ko je povređuje mirno spava. Verovatno nikad neće saznati koliko joj je teško bilo, znaće samo mali delić svega. A taj delić nije ništa, baš ništa. Teško je biti u telu devojke ili žene. One imaju tu nesreću da su emotivna bića. Emocije su, na nesreću, kodirane tako da beleže samo srećne trenutke i one izuzetno bolne i teške. Ono između nije važno. Da nesreća bude veća, ti neprijatni događaji uvek potisnu one prijatne i lepe. Onda ono što je prijatno i lepo brzo bude poništeno kao da se nije ni desilo, ili postane jednostavno običan događaj.

Razočaravajuće je to kada te neko iskorišćava, još ako to radi svesno onda postaje bezobzirni skot. Takvi ljudi ne zaslužuju da imaju život kakav imaju. Igrati se nečijim vremenom, osećanjima i pažnjom je najlicemerniji zločin. Takav skot zaslužuje da ga neko dovede do ivice razočarenja, da ga izigra deset puta gore nego ikoga i onda ga takvog ostavi na sred ulice, pljune ga u lice i ode.

„Ne brini, sve će proći. Nemoj plakati više, molim te. Ne zaslužuje on tvoje suze.“ – oči lutka su gledale pravo u nju, sa isitm onim izrazom lica punim tuge.

Ona nije mogla da ga čuje, valjda nije razumela jezik lutaka. Sedela je na podu, prekrštenih nogu sa maramicama u rukama i ljuljuškala se napred-nazad. Video je da je skroz razorena i da joj sada ne može nikako pomoći. To je onaj trenutak kada si bespomoćan a tako silno bi voleo da možeš zaista nešto da uradiš. Da imaš neku gumicu da obrišeš sve to što je ružno, da imaš neki čarobni štapić kojim možeš da učiniš da sve nestane. Bilo šta!

Da li fizička bol može da se uporedi s onom duševnom boli?

Postoje različite vrste fizičkog bola, različite povrede ili udarci sa različitim pragom bola. Opet to boli, a onda prođe. Sa druge strane, ova druga vrsta bola, ona ne može da boli kao ova fizička. Nije to vrsta nadražaja koja postoji, ali isto tako na licu može da se vidi. I jedna i druga bol su vidljive golim okom. Razlika je, valjda, u tome što ova jedna prođe a druga ume da traje i nikad ne prođe. To što boli iznutra, zbog čeka smo često razdražljivi, ljuti, opsujemo koga ne treba, netolerantni smo, to najviše šete pravi. Sebi i onima koji se nađu u blizini.

Dugo trajanje takvog stanja melanholije I potištenosti nikako nije dobro za nju, a on je samo lutka sa likom pajaca koja stoji na polici i ne može da uradi baš ništa. Da nekome kaže da razgovaraju, rekli bi joj da je luda. A ona, u stvari, ne razogavara sa lutkom, ona razgovara sama sa sobom naglas. Možda se samo obraća njemu jer u sobi nema ogledalo. Siguran je da bi sama sebi bila savršen sagovornik.

„Ne znam više šta da radim! J-j-ja sam o-očajna.“- mucala je pokušavajući da dođe do vazduha između jecaja.

I dalje je ležala glavom zaronjenom u tepih zato što nije imala snage da ustane, ili zato što nije htela da je vide takvu.

Nesreća je bolest koja razara organizam, posle te bolesti neki ljudi više nisu isti. Najčešće je teško povratiti poverenje, pa je teško otvoriti se nekome, pokloniti mu bilo kakvu emociju i konačno teško je probuditi bilo kakvu emociju. Ona je, valjda, postala pravi zavisnik takvih nekih nemilih događaja i nesrećnih veza. Onda kada se čovek navuče na nešto, teško se sa toga skida. Izaziva zavisnost poput svih takvih bolesti. Sreća je ta što je bolest izlečiva ukoliko se na vreme leči. A on je, gledajući je odozgo, bio siguran da za nju još ima vremena i nade. Preživeće ona ovo nekako, staće na svoje noge i hodaće uspravno i uzdignute glave. Njemu će biti žao kada bude shvatio gde je pogrešio i šta je izgubio. Uvek je tako naposletku. A ona će biti mnogo bolje.

Ono što te ne ubije možda te i ne ojača, ali nikada ne treba odustati od koračanja ka nekom višem cilju. Znao je da bi to bila rečenica koja bi je ohrabrila, ali nije umeo ni mogao to da joj kaže. On je samo pajac na vrhu police s kojim ona razogvara onda kada je niko ne sluša.

„Boli me da te gledam takvu! Eeeeeeeeej! Čuješ li me! Dođi ovamo da te zagrlim!“ – ona je i dalje ležala i nije se ni pomerila.

Neka je, neka se isplače. Bol je zdrava. Da je ne boli ne bi bila živa. Samo ljude koji su oštećeni i nisu živi ne boli poraz, ne boli gubitak.

Biće ona dobro, zna on to – samo nema načina da joj to kaže.