"If it wasn't for hate ..."
Prazne misli, ako takve postoje.
Sedim na zadnjem sedištu auta i ćutim, ne mislim baš ni o čemu.
Kroz poluzamagljen prozor iznad brda vidim savšeno isečenu krišku meseca koji je čak imao boju prezrele lubenice.
Nekako mi to nije bio dobar znak, valjda zato jer nije imao onu svoju sjajnu boju.
Čula sam da je na radiju pesma čiji je tekst „Is this love“ i prepoznajem da slušam Whitesnake.
Eh, da... i ja pitam da li je to ljubav bila.
A čini mi se da je bila samo opsesija, jer uvek želiš više ono što ne možeš nikada da dobiješ.
U stvari, vreme je da konačno krenem dalje i zaboravim to što je bilo.
U redu, imala sam malo zabave u ovom mom dosadnom životu u kom nema baš nikakvog uzbuđenja, ali sada je vreme da idemo dalje.
Izašla sam iz auta i moje dotadašnje misli presekao je hladan vazduh.
Sećam se da sam utrčala u kuću i brzo došla do svoje sobe koja je bila prelepo topla.
Kao po običaju, sipala sam sok od narandže i ponovo pustila muziku.
Ovoga puta bila je neka moja stara plejlista koju sam sastavila odavno.
Znam da mi se nije spavalo i znam da sam htela da što duže baš te noći ostanem budna.
„I won't let this build up inside of me... She isn't real, I can't make her real.“
Nikad me pesma nije podsećala ni na šta konkretno, volela sam pesmu jer neverovatno kako je glasovno moguće izneti osećanje očajanja jer ona nije stvarna i ne postoji, jer ona njega ne vidi i nikad nije ni videla.
Sada, slušam pesmu i osećam niz obraz onu izdajicu koja otkriva osećanja koja mukom mučimo da sakrijemo, od sebe i od drugih, a zove se suza.
Vidim slike, vidim jasne slike.
Čini mi se da sam ponovo tamo i da se sve dešava ispočetka. I taman kad sam bila sigurna da sam sve zaboravila i da je sve prošlo, vratilo se svako osećanje koje sam s mukom pokušavala da izbacim iz sebe.
Kažu da kada te pogode takva sećanja, ili patiš iz bilo kog razloga, treba uzeti prazan list papira i napisati...
Napisati šta?
Ne umem da pišem pesme.
Ne umem ni da opišem kako mi je.
Ne znam ni kako da počnem.
Kažu i da boje mogu da oslikaju osećanja i raspoloženja.
Onda ću se noćas obući u crno.
Crna dama noćas piše svoju priču.
Crna boja kao boja koja predstavlja rupu, prazan proctor, nešto čemu je potrebno da se ispuni nečim.
Odabrala sam pravu boju za večeras.
Osećam se prazno i samo.
Možda zato što sam samo ja ovde u ovoj sobi, a možda zato jer nikad niko sa mnom u ovoj istoj sobi sem mene nije ni bio.
Prazan, beo, list papira stoji predamnom i čeka da napišem nešto.
Ali šta?
Recimo mogla bih da se setim čemu sam se smejala, a zbog čega sam noću otečenih očiju išla na spavanje.
Da vidimo... čega ima više?
„This one came from looking, this one opened twice... This one needed stiches and
this one came from rings. This one isn't even there, but I feel it more because you don't care... Cause I am made of scars. “
Dalje idu pesme sa moje liste.
I dalje ja nastavaljam da ređam moje argumente za i protiv na onom listu papira.
Ubedljvo ima više minusa nego pluseva.
Ha! Zar sam mislila da će biti drugačije.
Gužvam papir besno i bacam ga u vatru.
Kako sam mogla da tako glupa budem, kako sam dozvolila sebi da ispadnem toliki idiot!
Nek sam prokleta kad nemam nimalo mozga.
Hoću nešto da razbijem!
Ma neću!
Sipaću neki alkohol i zapaliću cigaru. Ako ništa drugo, bolje da otupim mozak nikotinom i alkoholom nego da lomim stvari po kući.
A od samog početka sam znala šta da očekujem, od samog početka sam ja planirala sve bude samo jedna ogromna prevara.
Ali ne!
Ja sam morala u međuvremenu da ga bolje upoznam, a on je u međuvremenu morao da mi postane drag.
Iako sam znala da je apsolutno svaka izogovorena reč samo sladunjava laž na koju svako žensko uvo pada, jer sve reči nekako kao stihovi koji se lako pamte ostaju.
„Something has to change.... I can help you change. Tired moments into pleasure. Say the word and we'll be well upon our way.“
Ne ide da žensko drži čašu i pije, znam.
Ja i nisam držala čašu, ova je čaša ležala na stolu a ja sam držala glavu jednom rukom a drugom sam listala slike.
Gledala sam slike gde je on, gledala slike gde sam ja...
Listam slike i gledam ih mutnim očima punih suza.
Od onog popijenog alkohola više ne osećam ništa, ne boli me nijedna suza koju sam pustila.
Jednostavno same idu jer je to valjda normalna rekacija kad ponovo vraćaš misli koje su bile negde tamo pozadi, na koje se taman počela skupljati prašina.
Eto, sad sam postala crna uplakana dama.
Kakva ironija!
„Take your teeth out of me I have just begun to breathe on my own. I don't know what this is, these eyes can hardly see what is eating me.“
Pitam zašto...
Taman kad sam pomislila da mogu da dišem slobodno, da mogu da koračam siguno dalje, vratilo se sve.
Bolelo je to što mi se čini da sam ja pogrešila, da sam ja kriva za to što se prema meni ophodi kao prema senci.
Pa kad god vidi senku u nekom uglu on upali svetlo da ne bi morao da razgovara.
Valjda boli to što je zaboravio da bar jedno „zdravo“ i jedno „kako si“ napiše.
Pretpostavaljam da sam počela da ga prezirem što na svaki način pokušava da krivicu prebaci na mene.
I nervira me što sam bila u pravu kada sam rekla da se više nikada nećemo sresti...
Ugasila se vatra i počelo je biti hladno u sobi.
Čaša je prazna a piksla puna.
Monitor i dalje stoji na onoj slici koju sam poslednju uspela da jasno vidim, posle te znam da ne bih razaznala ništa.
Već je novi dan počeo i mislim da je vreme da ustanem sa stolice i odem do kreveta.
Na satu je 2:03, i već je dovoljno kasno.
„Do you remember what we used to have? As if all our dreams were possible... All that existed was you and I but distance has torn us apart. Forgive me for all that I've done wrong, lead me back to where my heart belongs... Can we start again? Go back in time to where we started...“
... napisano: februar 3.
Sedim na zadnjem sedištu auta i ćutim, ne mislim baš ni o čemu.
Kroz poluzamagljen prozor iznad brda vidim savšeno isečenu krišku meseca koji je čak imao boju prezrele lubenice.
Nekako mi to nije bio dobar znak, valjda zato jer nije imao onu svoju sjajnu boju.
Čula sam da je na radiju pesma čiji je tekst „Is this love“ i prepoznajem da slušam Whitesnake.
Eh, da... i ja pitam da li je to ljubav bila.
A čini mi se da je bila samo opsesija, jer uvek želiš više ono što ne možeš nikada da dobiješ.
U stvari, vreme je da konačno krenem dalje i zaboravim to što je bilo.
U redu, imala sam malo zabave u ovom mom dosadnom životu u kom nema baš nikakvog uzbuđenja, ali sada je vreme da idemo dalje.
Izašla sam iz auta i moje dotadašnje misli presekao je hladan vazduh.
Sećam se da sam utrčala u kuću i brzo došla do svoje sobe koja je bila prelepo topla.
Kao po običaju, sipala sam sok od narandže i ponovo pustila muziku.
Ovoga puta bila je neka moja stara plejlista koju sam sastavila odavno.
Znam da mi se nije spavalo i znam da sam htela da što duže baš te noći ostanem budna.
„I won't let this build up inside of me... She isn't real, I can't make her real.“
Nikad me pesma nije podsećala ni na šta konkretno, volela sam pesmu jer neverovatno kako je glasovno moguće izneti osećanje očajanja jer ona nije stvarna i ne postoji, jer ona njega ne vidi i nikad nije ni videla.
Sada, slušam pesmu i osećam niz obraz onu izdajicu koja otkriva osećanja koja mukom mučimo da sakrijemo, od sebe i od drugih, a zove se suza.
Vidim slike, vidim jasne slike.
Čini mi se da sam ponovo tamo i da se sve dešava ispočetka. I taman kad sam bila sigurna da sam sve zaboravila i da je sve prošlo, vratilo se svako osećanje koje sam s mukom pokušavala da izbacim iz sebe.
Kažu da kada te pogode takva sećanja, ili patiš iz bilo kog razloga, treba uzeti prazan list papira i napisati...
Napisati šta?
Ne umem da pišem pesme.
Ne umem ni da opišem kako mi je.
Ne znam ni kako da počnem.
Kažu i da boje mogu da oslikaju osećanja i raspoloženja.
Onda ću se noćas obući u crno.
Crna dama noćas piše svoju priču.
Crna boja kao boja koja predstavlja rupu, prazan proctor, nešto čemu je potrebno da se ispuni nečim.
Odabrala sam pravu boju za večeras.
Osećam se prazno i samo.
Možda zato što sam samo ja ovde u ovoj sobi, a možda zato jer nikad niko sa mnom u ovoj istoj sobi sem mene nije ni bio.
Prazan, beo, list papira stoji predamnom i čeka da napišem nešto.
Ali šta?
Recimo mogla bih da se setim čemu sam se smejala, a zbog čega sam noću otečenih očiju išla na spavanje.
Da vidimo... čega ima više?
„This one came from looking, this one opened twice... This one needed stiches and
this one came from rings. This one isn't even there, but I feel it more because you don't care... Cause I am made of scars. “
Dalje idu pesme sa moje liste.
I dalje ja nastavaljam da ređam moje argumente za i protiv na onom listu papira.
Ubedljvo ima više minusa nego pluseva.
Ha! Zar sam mislila da će biti drugačije.
Gužvam papir besno i bacam ga u vatru.
Kako sam mogla da tako glupa budem, kako sam dozvolila sebi da ispadnem toliki idiot!
Nek sam prokleta kad nemam nimalo mozga.
Hoću nešto da razbijem!
Ma neću!
Sipaću neki alkohol i zapaliću cigaru. Ako ništa drugo, bolje da otupim mozak nikotinom i alkoholom nego da lomim stvari po kući.
A od samog početka sam znala šta da očekujem, od samog početka sam ja planirala sve bude samo jedna ogromna prevara.
Ali ne!
Ja sam morala u međuvremenu da ga bolje upoznam, a on je u međuvremenu morao da mi postane drag.
Iako sam znala da je apsolutno svaka izogovorena reč samo sladunjava laž na koju svako žensko uvo pada, jer sve reči nekako kao stihovi koji se lako pamte ostaju.
„Something has to change.... I can help you change. Tired moments into pleasure. Say the word and we'll be well upon our way.“
Ne ide da žensko drži čašu i pije, znam.
Ja i nisam držala čašu, ova je čaša ležala na stolu a ja sam držala glavu jednom rukom a drugom sam listala slike.
Gledala sam slike gde je on, gledala slike gde sam ja...
Listam slike i gledam ih mutnim očima punih suza.
Od onog popijenog alkohola više ne osećam ništa, ne boli me nijedna suza koju sam pustila.
Jednostavno same idu jer je to valjda normalna rekacija kad ponovo vraćaš misli koje su bile negde tamo pozadi, na koje se taman počela skupljati prašina.
Eto, sad sam postala crna uplakana dama.
Kakva ironija!
„Take your teeth out of me I have just begun to breathe on my own. I don't know what this is, these eyes can hardly see what is eating me.“
Pitam zašto...
Taman kad sam pomislila da mogu da dišem slobodno, da mogu da koračam siguno dalje, vratilo se sve.
Bolelo je to što mi se čini da sam ja pogrešila, da sam ja kriva za to što se prema meni ophodi kao prema senci.
Pa kad god vidi senku u nekom uglu on upali svetlo da ne bi morao da razgovara.
Valjda boli to što je zaboravio da bar jedno „zdravo“ i jedno „kako si“ napiše.
Pretpostavaljam da sam počela da ga prezirem što na svaki način pokušava da krivicu prebaci na mene.
I nervira me što sam bila u pravu kada sam rekla da se više nikada nećemo sresti...
Ugasila se vatra i počelo je biti hladno u sobi.
Čaša je prazna a piksla puna.
Monitor i dalje stoji na onoj slici koju sam poslednju uspela da jasno vidim, posle te znam da ne bih razaznala ništa.
Već je novi dan počeo i mislim da je vreme da ustanem sa stolice i odem do kreveta.
Na satu je 2:03, i već je dovoljno kasno.
„Do you remember what we used to have? As if all our dreams were possible... All that existed was you and I but distance has torn us apart. Forgive me for all that I've done wrong, lead me back to where my heart belongs... Can we start again? Go back in time to where we started...“
... napisano: februar 3.
Olivija
da, bila je to samo opsesija :(
ОдговориИзбришиVažno da je bila, i da više nije.
ОдговориИзбришиKako lijepo pišeš...ne lijepo već divno!!!
ОдговориИзбришиOd srca ti se zahvaljujem na komplimentu !
ИзбришиUvek mi pomažu da pišem još.
Još jedom ti hvala, divna si !