"Erase & rewind"

Prošla je ponoć odavno, a ja sam i dalje sedela budna.
Slušala sam muziku na radiju a na stolu se dimila zapaljena cigara.
Pitala sam se gde sam to pogrešila, i da li je bila moja greška u stvari. Mada, do odgovora nikako nisam mogla doći. Jednostavno, sve se nekako naglo promenilo...

Ja zapravo volim noć, čini  mi se nekako omiljenim delom dana. Noću sam sama sa svojim mislima, idejama, sa samom sobom... Volim da pustim neku laganu muziku, upalim sveće i opustim se. Ili, ako me muči nešto što stvarno jako boli, što drugačije iz sebe ne mogu izbaciti sem suzama, jecanjem i bacanjem stvari po sobi- opet volim da rešim sama.

Ova je noć bila drugačija. Slušala sam neki jazz na radiju. Ni sama ne znam na kojoj sam ga radio stanici našla.
Već sam bila mirna i staložena, što je možda bilo zbog cigare koju sam zapalila...
Znate ono, kažu da glupi nikotin ume da tako zavara i otupi neke osećaje i isto tako stvori lažni osećaj smirenosti i blaženstva.
Tako sam se i ja osećala.
Sedela mirno, gledala ka prozoru i ćutala.

Trglo me brundanje telefona. Isključeno zvono nateralo je spravu da vibrira po stolu čitava dva minuta jer nisam htela da se javim. Znam da me niko koga bih želela da čujem nije zvao. A da u ovo doba objašnjavam da idiot ne treba da zove stvarno nisam imala želje. Bacila sam pogled da vidim da li mi je poznat broj, pisalo je +38166... bla bla.
Niko koga ja znam- dakle nije važno.

Uzeh cigaru u ruke, i uz zvuke saksofona polako uvukoh još jedan dim.

Razmišljala sam kako bih volela da je sve moglo drugačije. Sanjala kako bih želela da (poput filma „Remote Control“ koji sam nekad ranije gledala onda kada sam pokušavala da iznajmljenom komedijom nateram sebe na smeh) postoji daljinski upravljač kojim bi se vreme premotavalo unazad, ili unapred. Svejedno je.
Ja bih premotala unazad.
Vratila bih vreme ko zna koliko unazad.
Pitam se samo šta bi se onda desilo kasnije, u budućnosti.
Da li bih znala sve ljude koje inače znam?
A šta ako se potrudim ispočetka da ih upoznam? Mislim, poenta je da sam ja vreme vratila unazad ali sam ja ostala ova koja sam sada... ili ipak nisam...
Kako bilo, ja bih ipak da mogu da vratim vreme.

Kako bi bilo postati gospodar vremena?
Je li to dobro, ili je to loše?
Zamislimo to ovako:
Neka se desi nešto čemu ja nisam želela takav završetak. Tada lepo kliknem ono dugmence „rewind“ i premotam unazad (o,da... i moj daljinski je na engleskom). Onda, umesto da postupim ili odreagujem onako kaka sam tada, ja lepo uradim sve drugačije da bi kraj bio onakav kakvim sam ja htela da bude.
I tako stalno- kad god nešto ne valja odmah klik na dugme.
Gledano ovako, čini mi se da bih rekla da je odgovor na ono pitanje pozitivan. Hoću da kažem, rekla bih da je prava stvar gospodariti vremenom.
Čoveče, pa imala bih vremena da završim sve obaveze!
Mada, sigurna sam da postoje argumenti protiv. Postoje loše strane svega ovoga, ali ja stvarno ne bih sada da kvarim raspoloženje takvim činjenicama. Nečim što će porušiti moje idiotske snove.

Ja u stvari sanjarim o nečemu čime bih mogla njega da vratim.
Eto, vratim vreme i sve uradim drugačije. Dodjem prva, i ne budem druga u celoj priči.
Kako sam uopšte dozvolila da budem druga?
Ne! Pravo je pitanje zašto sam mislila da mogu da postanem lider u trci kad trke nikad nije ni bilo...
Tu nastupa ona priča sa daljinskim upravljačem i dugmetom „rewind“.
Premotam unazad gde nje još nije ni bilo, pa umesto nje dođem ja...
Kakva monustruzno glupa ideja! Kako je ovo plitko i nisko!
A sve sam ovo smislila zato što ne volim ružan kraj. Ukoliko je kraj.
Imam opcije i mogu da biram:
Hoću li da konačno završim s ovom dečijom igrarijom i bar jednom budem odrasla?
Hoću li i dalje biti neko koga se on nikad neće ni setiti?
Hoću li pristati da se ikada više sretnemo, ili bih ga konačno mogla zaboraviti?
Hoću li biti manje zaljubljena da bih ga mogla više voleti?
Hoću li biti više zaljubljena da bih ga mogla MRZETI?

Od zaljubljenosti do mržnje izgleda je kratak put.
Znam pesmu koja kaže da je između ljubavi i mržnje tanka linija, a isto tako znam pesmu koja kaže da je ljubav samo maska ispod koje se krije gnev.
Ljubav i mržnja, kao dva totalno suprotna pojma. Ljubav i mržnja kao dve krajnosti.
Ljubavi je bilo na početku, ali je zato mržnja ostala na kraju.
Ako sam obrisala broj iz telefona, je li to mržnja?
Ako sam sklonila sve što može da me podseti na njega, je li i to mržnja? 

Ako sam potisnula sve što je lepo da bih pred očima imala ono ružnije lica, da li je i to ta mržnja?

Već mi je cigara dogorela do filtera, a na radiju se promenila muzika.
Mislim da sam samo tužna i ništa više.
Tužna, sama i osećam se prazno.
Čini mi se da se ništa nije ni desilo, kao da sam  to samo sanjala. Kao da se nikada nismo ni znali, ni upoznali, ni razgovarali, ni dodirnuli... kao da, ni on ni ja, nismo nikada ni bili na istom mestu.
Mi zajedno činimo ništa!
Više nemam suza da plačem.
A za čim bih i plakala?
Za svojom glupošću jedino.
Znam da imam želju da ga tako jako ošamarim ako ga ikada budem srela, i ne želim da mu objašnjavam zašto.
Zato što je sve što je uradio sa namerom tako uradio, zato što je od samog početka znao kako bi se sve ovo završio...
A uostalom, ko je on da mu objašnjavam zašto sam to uradila.
Boli samo što ova praznina nikako neće da nestane, a volela bih da je lepo više nema. Osećam se kao na kraju cele priče, kao da nastavka više nema.
To je to.
Nema knjige broj dva, samo ova.
Sećam se da je pitao „A zar nije tačno da svaki lep početak u stvari ima ružan kraj?“.
Šta to znači?
Da je upravo ovo taj ružan kraj... zato što sam ja ta koja je htela kraj a ne on? Ili ovo znači da i on hoće kraj?
Ja samo znam da se osećam bljutavo jer sam sažvakana do kraja i pljunuta kao pokvarena hrana, i znam da sam otečena od suza.
A to samo znači da sam biće koje je prokleto previše osetljivo i koje svoja osećanja ne ume da kontroliše....

Ustala sam sa stolice, obukla jaknu, spakovala paklu cigara u džep i krenula ka vratima...

Ko zna, možda sam krenula u potragu za tim daljinskim upravljačem...

A možda mi ipak samo treba malo vazduha...