Senka u ogledalu

“Kako si danas?” – pitala je devojka u ogledalu.

Izgledala je umorno i otečeno od suza. Kao da je cele noći plakala pa su joj oči otekle, a koža postala bleda, umorna i stara.
Gledala sam je neko vreme... činilo mi se da zapravo ja nju treba da pitam kako je. Ona je izgledala kao neko ko je imao još jednu neprospavanu noć. Noć koju je potrošila na žaljenje same sebe i potrošenu na mržnju koju je osećala prema sebi i prema njemu.

„Ok sam ja, reci ti meni šta je sa tobom?“ – rekla sam.

„Ništa... Ma daj! Koga ja lažem! Grozno se osećam, a i ti to vidiš. Možda mogu da lažem druge, ali tebe ne mogu...“ – sela je na stolicu koja je bila tu pored ogledala i zaronila glavu u šake.

Osećala sam njenu patnju i znam da je i sada plakala. Zašto bi inače sakrila oči u kojima se jasno videla tuga. Iako to nisu bile one lepe oči koje su se smejale, znala sam da su to te oči. Krupne, tamne oči pune života sada su sakrivali dlanovi.
Osećam da je i njoj u glavi tutnjalo od jecaja koje cele noći nije mogla da zaustavi.
Tačno sam znala kakvu prazninu u srcu oseća, jer se zaljubila a znala je da to nije smelo da se desi.
Borba koju je u sebi vodila kao da je bila bila borba koju i ja vodim.
Ona kao da je bila deo mene... ma dovraga, ona kao da je bila ja!

A onda sam počela polako da shvatam...
Lagano podižući pogled ka ogledalu videla sam da i ona čini isto.
Gledale smo se sa zanimanjem, ja gledala nju i ona mene.
Nije bilo moguće da sam to ja.
Zar sam se ovoliko promenila?
Lice mi je bilo dva puta veće i nigde nije bilo osmeha, a kosa je izgledala nekako bledo. Izgubila je onu svoju sjajno crnu boju, izgubila i svoj oblik i volumen. Ispod očiju razmazana maskara, a po licu fleke od pudera.
Ukratko, devojka je izgledala kao neko ko je šetao po hladnoj kiši i plakao satima.
Ne znam zašto je zovem devojka, ja sam izgledala kao neko ko je isplakao reku suza i promrzo od kiše.

Pružala sam ruku ka ogledalu i posmatrala šta će ona... šta ću ja... sa druge strane stakla raditi.
Položila sam šaku na staklo, a ona... ja... uradila isto.
Njen dlan je bio na mom, moj na njenom. Ja sa jedne strane ogledala, a ona sa druge.
Osmehnula sam se blago, jedva vidljivo, a moj odraz mi je uzvartio isti takav osmeh.

Okej, slomljena sam fizički i osećam se glupo.
Iscrpljena sam i umorna, pomalo usamljena i shvatam da sada više nije isto.
Zapravo, ja imam višak slobodnog vremena. Nemam više sa kim da pričam satima ni o čemu a da je meni i pored toga lepo. I nemam više o kome da maštam i radujem se kada čujem glas ili vidim onaj glupavi osmeh.

„Šta tebi u stvari nedostaje?“ – jednostavno sam pitala naglas.

Verovatno ništa.
Pretpostavljam da je problem u meni.
Sama sebi pravim problem, a onda...

Ne žalim ja što je mene neko tek tako ostavio. Nije mi žao što je i on do juče bio tupavi tinejđžer koji mi je prosipao fore i one glupave slatkorečive komplimente.
Žao mi je što uvek dam šansu nekome za koga i sama znam da je pogrešan.
Ako mi otvoreno kaže da je takav kakav jeste i da se to neće promeniti, zašto onda dozvoljavam sebi da se nadam.
Pa šta ako nada umire poslednja, nekad se treba nadati realnim stvarima!
Mašta je lepa, i da nema mašte mi bi verovatno poludeli živeći tako samo u realnosti.
Ali, hoću da kažem da bi trebalo da razgraničim maštu od nadanja.
Jedno je maštati o promeni, a drugo nadati se istoj.
Biće da sam i ovoga puta maštala o tome da nešto tu može da se promeni.

„I? Šta ćemo sad?“ – podsetila me da smo i dalje tu.

Ogledalo, ja i opet ja.

„Šta ćemo... Pa, vreme je da krenemo dalje. Zar ne?“ – ustala sam i sklonila se odatle.

Zapravo sam otišla par koraka dalje, do drugog kraja sobe.
Ako hoću da se bar na kratko i prividno osećam bolje, rešenje je u čaši nekog alkohola.
Ne, ne pijem ja.
Rekla sam čaša i toliko sam i mislila.

Otišla sam do kupatila, sa lica skinula onaj puder i onu razmazanu maskaru i vratila se ponovo ogledalu.
Tamo me čekala čaša Johny Walker-a, to mi je ostalo od nekog rođendana. Eto koliko ja pijem.
I ona me čekala, ne mislim na čašu Johny-ja.

„Hoćemo da eks ili ipak ne?“ – sada je već izgledala malo svežije.

Hoću da kažem, pomogla je ona hladna voda.
Smanjio se otok ispod očiju, a i podočnjaci su nestali. Vratilo se blago rumenilo u obraze, valjda od hladne vode.

„Daj da popijemo ovo,a?“ – osmehnuh se i podighuh čašu ka ogledalu.

Otpila sam jedan gutljaj i čini mi se goreo mi je i želudac od onoga, ali mi se istog trenutka vratio sjaj u očima.

Tada sam pomislila da mogu ja to, u redu je sada. Ispraznila sam se sinoć, i sad više nemam za čim da žalim. Shvatam gde sam pogrešila, neću se više javiti, obrisaću broj, obrsaću i slike iz računara i idem dalje...
Pa, u stvari drugog rešenja i nema.
Ostaje još samo da konačno prihvatim tu činjenicu da drugog rešenja nema.
Uostalom, nemam zašto da brinem. Otići će on negde daleko,negde gde ja ne mogu nikako doći.
E, onda ću prestati i da se nadam i da maštam.
A nije ni prvi ni posledni koji je baš tako otišao.

Ustala sam i prišla prozoru, na stočiću pored prozora leži mobilni i još jedna sim kartica.
Šta sa njima da radim?
Da li uopšte da učim sebe da ga ne volim više?
Ili da naučim da samo pređem preko onoga što je bilo, a da kada se sretenemo imam sa kim da razgovaram...
To bi bilo kao pustim da mozak vodi glavnu reč i ne da osećanjima da isplivaju na površinu, da uzmem neku četkicu i njome iz srca iščetkam ono što je ostalo od ljubavi pa da konačno sve bude na svom mestu.

Ispijam poslednji gutljaj i ostavljam čašu.
Gledam ima li me u ogledalu ili sam nestala, ili sam postala senka.
Čini mi se da imam dovoljno senki koje me prate i čuvaju mi leđa - ja bih bila višak.

Tužno me pogledao moj odraz u ogledalu i klimnuo glavom u znak odobravanja.
Sipala sam još nešto alkohola u čašu i ispila i to, pokupila mp3 plejer i navukla slušalice na uši.
Gledaćemo se ona i ja još neko vreme... gledaćemo se ja... i ja još neko vreme...

Sećam se da je rekao : “Možda se pojavim kada me najmanje očekuješ. Biću kao senka koja te prati a koju nikad ne možeš da uhvatiš, jer ja to i jesam - samo senka.”.
Da li da ga očekujem?
Šta da radim u međuvremenu?
Kaže „Pojaviću se neko veče, na nekom malom tračku svetlosti kao senka...“, a ja pitam „Hočeš li da ugasim to svetlo?“...