U ritmu "biserice"

Nije, ne pišem ja ovo kao neko pismo, niti bi trebalo da bude ispovest jedne devojke srednjih godina koju je pisanje dnevnika kasno stiglo.
Pišem zato što je to deo mene, uvek bio i ostao.

A pisanije su takve kakve su. Možda nisu ništa posebne, možda su i dobre, možda su nekome za divljenje (verovatno samo onima koji iz dna duše mrze papir i olovku, a u školi su isto tako iz dna duše mrzeli pismene zadatke), a možda su i specijalne.
Da li je potrebno imati dara za pisanje ili ne, ja to nikada nisam dokučila. Ono što sam svakako shvatila je da se uvek pronašao poneko kome su se slova na papiru, koja daju rečenice, koje pak daju neki smisao, koji je rezulatat nekakve suštine, uvek dopadala i pogađala srž problema, ili patnje kroz koju je nekad prošao.

I eto ga.
To je najlepši poklon koji stvaralac nečega napisanog može da dobije. To je kao da je dobio krila da poleti negde visoko gde je sreća, da je poljubi i vrati se nazad.

Pa, da li to onda ipak treba da bude odgovor na moje pitanje dara pisanja?
Mislim, možda nije neko umeće uzeti stvar u svoje ruke i pisati, pisati, pisati. Ok, olovka je tu a i prazan papir. Tema neka bude, recimo... Hmmmmm ... Aha! Eno onaj čovek koji u ovo kasno jesenje veče sedi sam na vetru. Stavi sve na šta te to inspiriše. Daj svoj sud o tome. Pa možeš i ceo elaborat ako ti je baš po volji. Nego, jesu li to samo nabacane reči na papiru ili su to reči koje su platno ofarbale raznim bojama dajući i sliku tim mislima tvojim? Sem tog jednog frejma ima li tu ceo kolaž različitih osećanja i svega onog što čini jednog čarobnjaka, koji zamahom štapića zvanog grafitna olovka, može da oživi bilo šta?

Knjiga, to je kao drugi svet u koji se može s vremena na vreme otići. Onda kada je potrebno opuštanje, onda kada neće san na oči, onda kada se želi nešto više, onda kada je to hrana. Zašto onda ponekad i ne stvoriti jedan delić tog sveta?

Olivija je ta druga dimenzija, ona kaže ono što ja možda ne bih. Olivija može da zaplače i da to ne krije od drugih, ili može da poludi i da se za to čuje. A ja? Ja joj sve to omogućavam. Sve što ona želi ja joj omogućavam da ostvari. Nisam li divan saveznik?

Onaj "dragi dnevniče" deo sam, čini mi se, iskoristila da utvrdim svoju ljubav ka dugačkim izlaganjima neke teme. Tako je jedna sveska porasla u nešto veće i izašla je napolje, gde može još neko da je pogleda i pročita.

Tako ova dama sedi uz pisaću mašinu (koja se danas sastoji iz monitora i tastature... a da, zove se kompjuter!) i kuca, ispravlja, sluša muziku i čeka inspiraciju. Zaljubljena je u to što radi i ne dozvoljava da zaljubljenost nestane. Ono što može je da poraste i preraste u ljubav iz koje će kasnije ko zna šta nastati.
I to je sinergija koja intergiše sve deliće slagalice i komadiće koji ne nedostaju.

Da razmislim šta to meni još treba.
Šoljica toplog kakaoa je tu pored, na stolu. U ovim hladnim danima od mirisa vrućeg i slatkog napitka nema ničeg boljeg. Potreban alat je tu ispred mene. Inspiracija mi možda malkice nedostaje, ali ... Postoji rešenje i za nju.
Dobar džez maraton, sa ponekim bluz notama, je pravi izbor.
Zato damice, klik na dugmence "play" i kreni da plešeš prstima po malim tasterima sa slovima.