KAO U PESMI NOĆ BEZ SNA

Ležim pored njega i slušam ga kako diše. Ravnomerno, smireno i duboko. On spava, i verovatno nešto i sanja.

Ja ne mogu da zaspim, a ne smem da se pomerim jer se bojim da ga ne probudim. Ležim budna, gledam u mrak i ćutim.

Ćutim i slušam njegovo disanje. Srećna sam jer sam pored njega, a u stvari nisam srećna uopšte.

U stvari sam tužna, u stvari mi se plače. A ne smem.

Bojim se da ga ne probudim.

Ne znam da li zna da sam budna. Svašta! Naravno da ne zna, pa on spava. Svejedno, ja sam ta koja leži otvorenih očiju i koja će jutro dočekati baš tako. Verovatno ću, kad se bude promeškoljio, da kao sklopim oči i pravim se da spavam, jer neću želeti da zna da sam bila budna.

Zato što se bojim da ne vidi da sam bila budna.

Kad gledaš u mrak ne vidiš ništa, a ja baš tako vidim isto to – ništa. Možda još nije kraj, ali ga ja vidim odavde. Vidim ga u mraku. Vidim ga iako se baš ništa ne vidi. A to što ja vidim, to boli. I to je nije ona bol kad te poseku nožem pa zaboli jako i onda traje, jer svaka rana boli. Ovo je ona tupa i podmukla bol. Ona koja boli konstantno i istim intenzitetom, i nikako neće da prestane. Muči te dok ne poludiš, dok ne poželiš da iščupaš noktima iz sebe taj deo koji te boli.

Slabija bića uglavnom bol ne mogu da trpe pa često zaplaču. Ja sam jedno od tih slabijih, i ja plačem. Ali, ja sam od onih koje zovu kukavicama pa krijem svoje suze. Gledam da me niko ne vidi. I onda kada niko ne može da me vidi, onda plačem.

U mraku se ništa ne vidi, jer je mrak. Dakle, mogu slobodno da plačem... ali ne smem.

Bojim se da ga ne probudim.

Okrenula sam se ka zidu da više ne gledam u prazno, zatvoriću oči i pokušati da ne mislim ni na šta. Možda tako uspem da zaspim. A nisam sigurna ni da to želim. Možda tako vreme brže prođe pa onaj kraj bude mnogo bliže nego što jeste.

Ja ne želim kraj!

Čuješ li me? Da li čuješ šta sam rekla!

Prokleto bilo vreme koje ne ume da stane!

Prokleta bila sudbina koja se uvek igrala sa mnom !

Prokleta nek sam ja što uopšte postojim !

Izgleda da samo ja vidim najveću moguću nesreću što ležim pored bića koje je drago, nežno i pažljivo. Izgleda da samo ja i vidim nesreću u tome što ga volim!

Gledam i dalje u tamu jer znam da tu gde gledam treba da je zid, a iza mojih leđa i dalje jednolično i staloženo diše on. Nema on pojma šta je uradio, niti će mu biti jasno kada se bude probudio. A ni ja neću ništa reći.

Ja sam ona koja ćuti i kad najviše boli, ja sam ona koja ne ume da se bori, ja sam onaj igrač koji će predati borbu onda kada ga zaboli. Ma dođavola, Ja sam jedna velika kukavica! I kao takva i ne zaslužujem da imam ovo što je pored mene!

On i dalje mirno spava, i sem njega ne čuje se ništa više. Na ulicama nikoga nema, ništa ne prolazi. Ja bih rado ustala iz kreveta, sela na pod pored stola i zapalila cigaru.

Umorna sam od razmišljanja, umorna sam od nespavanja, umorna sam od same sebe. Možda bih volela da zaspim pa da se ne probudim. Da, možda je to ono što želim! Tako će mi ostati ovo što imam a neće mi biti žao što je moralo da se završi. Pošto je vreme ono što nepovratno teče i ne može ni da se vrati, ni da se zaustavi, ja bih mogla da zamrznem ovo što imam tako što ću zaspati i spavati do zauvek.

Zauvek nema kraj, zar ne?

Zato se to zauvek kaže kada hoćeš nekome da objasniš koliko ćeš dugo biti tu.

Uvek možda i može da se završi, ali zauvek neće. Jer kada kažeš „ja sam uvek tu“ može da znači da jesi tu negde, pa kada ti bude trebao, ili trebala, ti ćeš je već nekako naći, ali kada kažeš „zauvek ću biti tu“ znači da ćeš biti tu na tom mestu i odatle se nećeš pomaći. Uvek je nesvršena radnja, ali je zauvek nesvršena radnja koja će se neće završiti još dugo.

Ja nemam ni uvek, a o zauvek ni ne mislim. Ja nemam ništa.

A da li bih išta i imala?

Da se borim kao što i ne pokušavam, da li bih bilo šta dobila?

Okrenuta ka zidu, kao neki krivac ležim. Kao kad decu oteraju u ćoše jer su neku pakost napravila, tako ćutim i ja. Njega ne mogu ni da pogledam, a ne bih ga ni mogla videti. Iako, njegovo lice vidim svuda. I kada zatvorim oči ono je tu, i kada sam budna ono je tu. Urezalo se tamo i neće da se obriše.

A ne osećam se krivom ni za šta, nemam doživljaj krivice uopšte. Čini mi se da, ako neko treba da ponese titulu krivca, on treba da bude glavni nosilac. I umesto da on leži pokunjen ovako kao ja, ja sam ta koja je preuzela sve na sebe.

Eto kako stradaju budale!

Živa je istina da dobre ljude niko ne ceni, niti će im ikada reći hvala. Zato što je dobar isto što i budala. A ko još ceni, ili poštuje budale? Budale su za to da se iskoriste pa bace. Koristiš ih dok ih ne iscediš do kraja. Kao kada papirnu maramicu koristiš za brisanje sopstvenih slinaca, tako i sa budalama. Gledaš da jednu maramicu izduvaš što je moguće više, a onda je baciš. Uostalom, papirne maramice tome i služe.

A i ja sam kao od papira, lako me zapaliti i još lakše pocepati, zgužvati i baciti.

Ma dovraga, pravite papirne avione od mene ako želite! Jedina dobra stvar je što ću negde odleteti.

Bliži se jutro, jer već počinjem da nazirem konture i oblike po sobi. Zid počinje lagano da dobija boju, a ona mutna jutarnja svetlost se polako ušunjava kroz zavese.

I eto ga prvi kraj.

Kraj jedne noći koja se neće ponoviti, a o ostalim krajevima ne mogu ni da mislim.

Ipak, među svim tim budućim krajevima, samo jedan je definitivan...





By: Olivija Trinaest