Moments notice (misli Olivije Trianest)

"When I fall in love it will be forever, or I'll never fall in love. In a restless world like this is love ended before it begun? And too many moonlight kisses seem to cool in the warmth of the sun."

I zaista je tako.

Kao da je prošla čitava večnost od kada sam poslednji put osetila onaj ustreptali osećaj zaljubljenosti. A tokom tog dugog vremenskog perioda nisam nikome dozvolila da mi priđe.  

I sada se ponašam kao besan pas i čuvam teritoriju oko sebe, i pitam se kako da pronađem pravu vakcinu protiv besnila. 

Kažu da će to samo doći, a onda će sve nevolje proći. Kažu da treba da čekam da se desi, jer se sve u svoje vreme dogodi. 

A ja sam se sakrila i to toliko dobro da ne mogu da me pronađu. Dalje iza Narnije gde još niko došao nije. 

Rekla sam da ću izaći kada se budem osećala usamljeno i kada mi bude potrebna tuđa ljubav. 

I došla sam, izašla na svetlo dana da vidim ljude. 

Ali... Mislim da još nisam spremna.

A mislim i da sam izgubila kompas tamo negde u mraku, te da možda dolazim skroz izlečena ali ne znam da je tako. Možda sam predugo sedela sama... A navika je stvarno loša drugarica. Nje se teško otarasite. 

Svega drugog se mnogo lakše otresete, sem te uvežbane stvari koja se ponavaljenjem baš lako veže za vas.

Dok sa druge strane možda i grešim kada kažem da nije još sve svršeno i da mogu sigurno da koračam kroz svet i ljude. Zato što u stvari nije trebalo da požurim i napustim svoje sigurno mesto, zato što sam naterala sebe da pre vremena ustanem i krenem. 

"I've locked my heart, I'll keep my feelings there. I've stocked my heart with icy, frigid air. And I mean to care no more for one, because I'm through with love"

Radio stanica me poznaje bolje nego ja samu sebe.

Prisećam se prošlog vremena i onih dana, pa i osoba koje su mi prijale. Ali ne osećam ništa slično lepom osećanju i sećanju, vidim samo prazan prostor. Sve je čisto i sterilno, bez bilo kakve zaboravljene gomilice memorija, ili kutija sa emocijama. Baš ničega nema.  

I ova je noć kao mnoge prethodne. Mirna i tiha. Meni prija sve to.

Opet se javila navika, da me podseti da se zbog nje osećam prijatno dok se družim sa samom sobom. 

"Somewhere there's music, how faint the tune. Somewhere there's heaven, how high the moon. There is no moon above when love is far away too. Till it comes true that you love me as I love you"

Najčešće pustim neke milozvučne note kad želim da ućutkam moju pratilju, i uvek mi uspeva.

Verovatno tako i zaboravim da je još uvek tu i da je se nisam rešila, da me nije ostavila jer to moram uraditi ja. 

Ako dopustim samoći da zaspi i svoj mali svet dovedem društvo, možda bude bolje. 

Možda moram da učim ispočetka da nije sve savršeno, da u filmovima postoji ona savršena ljubav u kojoj sretnete simpatičnog momka sa kojim možete razgovarati satima o bilo čemu. Kada zatvorite oči možete da zamislite vas i njega, poljubac izgleda moguć, zagrljaj vam izmami osmeh a pomisao na noć vam budi uzbuđenje.

Postoji li odgovor na čuveno pitanje o muško-ženskim prijateljstvima?

Da li vam neko dozvoli da ga bolje upoznate zato što ste mu se dopali, ili zato što želi da da vas zna i bude tu kada vam treba prijatelj? 

Noć je, neka muzika potraje do jutra. Imam društvo moje verne navike. 

A sutra ću potražiti neke odgovore... 

"Night and day, you are the one. Only you 'neath the moon or under the sun, whether near to me or far. It's no matter, darling, where you are, I think of you day and night"