Check out my blog

-























Dok na "AIMP3" plejeru piči muzika, ja sedim uz računar, sa šoljom čaja na stolu, i razmišljam.
Ima li smisla biti nepoverljiv prema svemu, posebno nakon silnih razočarenja koja su se događala?
Možda je to samo mehanička reakcija naučena stalnim ponavljanjem.
Vreme mi je za opuštanje. Trebalo bi da sednem, duboko udahnem i zauzmem drugačiji stav.
Ipak, i pored svoje dobre volje (koju sam pokazala) postoje situacije kojima ne mogu da se prepustim.

Na primer, ovo nova doba virtuelne komunikacije i upoznavanja.
Svi su ga oberučke prihvatili. Jesu zaista!
Otkako su se pojavile društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera, a sa njima i sajtovi za upoznavanje čije bi nabrajanje trajalo u nedogled, više niko ne obraća pažnju na svoju okolinu.
Često imam utisak da su prestali da gledaju kuda idu dok prelaze ulicu jer im GPS pokazuje kuda mogu proći za kraće vreme i slično.
A ja, nisam ni ja od kamena što se kaže. Čak sam i ja postala deo tog urbano-tehlonoškog sveta.
Mislim, ne možeš ostati u vremenu u kome si se rodio kada vreme teče dalje. Ako ono ne stoji zašto bih ja bila drugačija.

E u tom virtuelnom svetu ima mnogo zamki koje je teško izbeći.
Tamo niko od nas ne izgleda onako kako bi izgledao u stvarnom životu. Pored toga što ne izgleda, što je shvatićete najmanji problem, niko se ne ponaša onako kako bi se ponašao u realnom vremenu.
I to je prva,  rekla bih, najveća prepreka poverenju.
Sem ako nekoga ne poznajete lično, kako ćete znati koliko je neko nov zaista prijateljski raspoložen kao što vam se predstavlja?
Ili je to ona vodilja- prema strancima je lakše otvoriti se nego prema nekome ko je vaš dugogodišnji prijatelj?
Naravno, ljude koje poznajemo znamo toliko da procenimo koliko smemo i možemo biti otvoreni. Zašto bi onda mogli biti otvoreniji prema nekome koga nimalo ne poznajemo?
Zato što bi na određene probleme dao objektivne odgovore jer je van te situacije?

Sa druge strane, tu su nova poznanstva i virtuelna prijateljstva.
Nakon višesemečnog dopisivanja, koje nije doživelo nikakve obrte ili neprijatnosti, padne odluka da bi bilo lepo upoznati svog druga. Ne treba da napominjem da ste se malo zaljubili u tu brižnu mušku dušu, jer je dokazala da i muško ume da ima razumevanja.
A onda se dogodi da on ne može da dođe, da bi više voleo da dođete vi, iako uporno ponavlja kako bi se takvu osobu kao što ste vi trebalo boriti i truditi se oko nje.
Recimo i da dođe.
Ali se desi da ga je nemoguće prepoznati u gužvi ljudi jer nema nikoga ko liči na onu osobu sa slike s kojom ste se dopisivali.

Ja stvarno ne krivim nikoga ako se tako nešto i desi.
Mislim ... Hej! Tehnologija nam je dala tu mogućnost transformacije poput onih iz Holivuda. I ne samo to.
Puder i malo šminke može mnogo toga da promeni. Da nije tako ne bi većina devojaka brinula da li će se svom dragom dopasti ujutru kada je bez šminke.
Iako mislim da se muški mozak ne bavi takvom obradom podataka, ipak mora da postoji ta razlika između devojaka i momaka. Treba se samo pomiriti sa tim da razlika postoji i da se neće dogoditi ništa što bilo koji od ta dva pola promenilo.
Da uprostim- zato i postoje muški i ženski pol.

Nakon slinog virtuelnog upoznavanja i sklapanja prijateljstva, pronalaženja srodnih duša prvenstveno, mislim da ću se s vremena na vreme vratiti na staro provodadžisanje "ja imam devojku baš za tvog sina, trebalo bi da se upoznaju".
Jer kako stvari stoje, a kažu da se prošle godine 2,7 miliona partnera našlo na internetu, i ovo starinsko upoznavanje će dobiti još jednu rečenicu poput one "a ima li ta tvoja devojka profil na fejsu?".

S ljubavlju,
Olivija Trinaest

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Priča o mesecu

-
Слика
Sedi pored prozora i posmatra ulicu u 2:03 posle ponoći. Mračna je i pusta, prazna i tiha baš kao njen duh. Ipak, iznad njih, iznad ulice i nje, videlo se nebo. Mogla je da broji zvezde, a video se i mesec. Iako je mesec bio nekako sakriven iza vela oblaka, kao da su oblaci bili samo tu oko njega. I to ne oni gusti oblaci, nego neki providni i retki oblaci pa je mesec imao neku čudnu zagasitu boju. Pa ako je ulica prazna i pusta kako se i sama osećala, nije li to nebo bilo izlaz iz samoće? Gospode, nije li mesec onaj zbog koga se oseća ovako glupo? Ludost je da zbog ulice i meseca po svu noć vileni i ne spava, ali je želela da gledajući kroz prozor nađe izlaz. Niz grlo, skroz do pluća ispunjavao je ljuti ukus nikotina. Nije joj prijao uopšte, namrštila se i progutala dim do kraja kada bi osetila da joj opori ukus ispunjava svaki deo plućnih krila. Zatim bi joj zasuzile oči, zbog neprijatnog osećaja u seb,i ali bi stoički izdržala i tako svaki put. "On" je bio pomalo poput m
Прикажи све

Bitchy love

-
Слика
On da je pozove na večeru, ona da ga prvi put odbije. On da je izvede na piće i kaže joj da mu se dopada, ona da mu ne poveruje a prećuti i nasmeši se. On da je prvih nekoliko dana redovno zove, ona da mu se ipak javi iako je zvono isključeno. On da joj kaže da ima problema na poslu, ona da ga više nikada ne spomene. Mobilni telefon u rukama, na ekranu stoji slika ispod koje je uredno upisano ime i broj. Pozvati? Poslati poruku? Ili ipak ne dozvoliti dostojanstvu da posustane? Budi žensko, budi dosadna, citiraj slatkorečive fraze i pravi se da ti ne smeta njegovo negodovanje. Ma hajde, pa ne kaže se tek tako da samo uporna pobeđuje. Draga, budi tipična devojka! Ma hajde, ma ti to možeš! Hah, da! Kako da ne! Da li je zaista potrebno dozvoliti nekoj muškoj usijanoj glavi da vređa nečiju inteligenciju? Da li je stvarno neophodno da tim i takvim muškracima bude dopušteno da svoj egocentrizam podignu do te visine samo zato što su pronašli emotivno iscrpljene a želj
Прикажи све

Priča o anđelima

-
Слика
Ja već na početku vidim kraj. Ne svoj kraj... Pa nisam baš toliko skrenula s uma da sebe ubijem. Ova će budala još da živi! E, kad bude najteže i kad ne bude bilo izlaza onda će videti koliko je jaka baš ova budala. A kako u stvari definisati reč budala, ili je bolje reći pojam budala? Je li budala onaj ko veruje u sve što čuje? Ili ne veruje, a ipak ona druga strana uspe da ubedi budalu da govori istinu? „Gledaj me u oči.“ rekao je, a ni trepnuo nije. Niti jednom. Kaže se da se u očima može prepoznati laž. A šta je zapravo najsmešniji deo ove priče? Znala je ova budala i tada da laže. Pa zašto se onda sve vreme smeškala i nije mogla u oči da ga pogleda? Verovatno zato što znaš da, kad nisi ozbiljan i kad ne možeš prestati da se smeješ, ne govoriš istinu. Pitam se da li anđeli lažu? Mada, možda je bolje da pitam da li pali anđeli to rade? To su valjda oni anđeli koji su genetski predoređeni da ne budu anđeli. Pravi anđeli. Pa onda ispadnu loši momci u celoj priči.
Прикажи све