Can YOU love ME?

Sada kada mogu da uživam u noći dok ćutim i slušam tišinu, konačno smem da kažem da se osećam živom. Od kako sam otišla iz onog sterilno belog hotela ispunjenog nemoralom i zavišću ja sam uskrsnula, ponovo se rodila, ja sam se preporodila.
Iskrivljenu svest ljudi kojima je svako skrnavljenje ljubavi, poštovanja i ljudske vrednosti normalno ja nikako ne mogu da prihvatim. I pitam se često šta nije u redu sa mnom, da li sam se ja loše postavila, da li su me pogrešno učili još od samog rođenja ili je većini ispran mozak a usađena ideja poštovanja životinjskih nagona i razumevanja kao kod priprostih neukih ljudi. Nisam ja anđeo moralnih vrednosti niti sam izbažadarena da merim pravilno ponašanje u društvu, ali onakvo nepoštovanje i guranje u ambis prostucije i sponzorstva ja još nisam uspela da svarim.

Otvorila sam neki šareni magazin, muzički časopis, u kome neću čitati kako da postanem atraktivna ne bih li bila glavna meta muškaraca. Spremila sam šoljicu instant kafe 3 u 1 i sela uz računar čekajući da mi inspiracija naiđe. Htela sam da po ko zna koji put popljujem sve živo, muško i žensko, ali mi je stvarno preko glave jedne iste kritike. Shvatam da sam samo jedna sićušna, doduše ljutita, glava koju niko ne primećuje dok priča. Htela sam, ali odustajem.
Bila sam, videla sam i otišla sam.
Ostali neka se snalaze sami.

Nisam uopšte htela da noć provedem pišući o nekom impotentnom čovečuljku koji misli da može Audijem i novčanikom punim evrića da mi privuče pažnju.
Da ja lečim njegovu impotenciju? A zašto bih?
Čiko, shvati, ti si svoje prošao. Umesto da pustiš sina da nađe sebi devojku ti izigravaš nekog ljubavnika, Don Žuana ili šta već.

Ali... Sve te groteskne misli i slike izblede kada se pojavi nešto neiskvareno i divno.
Svako od nas ima svoje srećno mesto, gde se skloni kada mu treba sklonište od svakodnevnih stresova koje proživljava.
Ja sam svoje nedavno pronašla.
Mislila sam da treba da je neko izmišljeno lepo skrovište u nekom dalekom, možda čak omiljenom, gradu u državi koja je ostala neposećena, ali sam pogrešila. Stvarno je i zaista je tamo. A da čarolija  bude veća, ja na tom mestu nisam sama.
Nije nemoguće deliti svoj srećni kutak sa još nekim, posebno ako je upravo neko glavni razlog zašto je izabrano mesto obasjano srećnom dugom.
Da. Jeste. To se zove onim lepim imenom, ali ja ne bih da ga napišem. Imam jednu nesreću - mislim da sve što mi na bilo koji način priraste srcu ja uspem da preokrenem. Nisam sigurna da li je to loša karma, ili to ima veze sa astrologijom i pisanjem na zvezdama u natalnim kartama... Jedino znam da baš ne ide.

"So if I run it's not enough, you're still in my head forever stuck. So you can do what you wanna do ..."

Теško je upravljati emocijama, zapravo mnogi ljudi nisu svesni svojih osećaja ili ne znaju kako da upravljaju njima. A kada je reč o opsadnom stanju zvanom zaljubljenost, tu nastaje pravi haos. Jedan engleski umetnik je rekao da je život komedija za one koji razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju... E kod mene, kada se upare razmišljanje i osećanja, počinje apokalipsa. Nije mi se gora stvar mogla desiti od neplaniranog nastanjivanja tog malog pufnastog stanja euforije koje se prožima od prstiju na nogama do ušiju. A da situacija bude još gora, moj mozak odbija da razmišlja o bilo čemu drugom.

On je bio tu, tačnije ja sam bila tamo gde i on, ali ga sada više nema. Otišao je. Nije više blizu. Čini mi se da je hiljadu svetlosnih godina daleko i znam da ga više neću videti. Međutim, teško je ovoj glavi da to shvati. Još jednom ova besposlena siva masa odbija poslušnost i razvija neke svoje filmove na čijem scenariju bi čak i holivudska produkcija pozavidela.

Procedura je sledeća: udahni duboko, izbroj do deset, probaj da se skoncetrišeš i da dok odbrojavaš polako dostigneš stanje savršene smirenosti pa da tako rasterećena sagledaš stanje stvari ali sa objektivne strane. Pusti te takozvane leptiriće da prošetaju, pa ćeš videti da li će da se vrate. Svaka navika ima svoj sistem odvikavanja i to je nešto što neki znaju a  drugi samo odbijaju da shvate.

Rekla bih da i vreme utiče na moje konstantno neraspoloženje protiv koga se danas borim. Ne dam da se osećam loše, potišteno i depresivno jer znam da takva autodestrukcija ne vodi ničemu konstruktivnom.

Pa šta ako je on daleko?
To što je otišao znači da ne treba da biješ glavu o zid razmišljajući šta ćeš raditi, treba li nešto preduzeti i kako da kontakt zadržiš što duže na nivou flerta, zavođenja i erotike kako bi oboje ostali zainteresovani.

Moja sudbina ispisana na nekoj zvezdi izgleda da kaže da se ja neću ni za koga vezati. Da li da gađam tu zvezdu nečim samo da mi ne visi nad glavom, ili je vreme da unovčim svoj taletan pa da pošaljem one koji žele da odu negde van zemlje.
Ljudi, čujte i počujte, ako vam se seli u neku drugu državu, sve što je potrebno je da se meni javite i da mi se makar malo dopadnete. Sve ostalo ide samo od sebe verujte. Zagarantovano ćete se preseliti iz grada u kom živite, a kao bonus imate i radno mesto tamo gde ćete živeti u budućnosti.
Pa ima li išta lepše?
Vi dobijete novo prebivalište i posao, a ja ću biti finansijki obezbeđena. Da, usluga mora da se plati... Ali... Hej! pa i vi profitirate i to dobro!

"One time tell me you need me tonight, to make it easy you lie... and say it's all for love."

Ja imam svoje srećno mesto, pronašla sam ga uz pomoć sjajnog vodiča koji mi je dopustio da se tu ušuškam kada mi nije po volji.
Vidim li ja ovde neku nelogičnost?
Zar se ne kosi sa svim principima to skrivanje kod nekoga zbog koga ste pomalo kivni na sudbinu koja taman pruži onoliko da osetite radost, a onda vam sve to otrgne na jedan kranje divljački način - odjednom.
Maler!
Mislim da ovde Marfijev zakon stupa na snagu, a on kaže da sve što može da krene loše sigurno će krenuti loše.
Odnosno, ili je Marfi umešao prste ili sam ja nepopravljivi pesimist. Lično, više volim da sebe zovem surovim realistom.

I evo me, poput neke ucveljene tinejdžerke ja sedim i pišem (razlika je u par stvari - nisam ucveljena, a tinejdžerka ne bih mogla ni sa fotošopom da budem). Krajnja linija je ta da ja pišem. Ne kritikujem, ne rešetam one koji su mi stali na mali prst, ali pomalo sažaljevam samu sebe. Zaista sam lepo počela, bila sam cela i bila sam živahna... i onda se sve okrenulo.
A zbog čega, ili bolje zbog koga?
Sigurno me u trenutcima sedenja u tišini prevarila ova neozbiljna glava i upustila se u žensku pustolovinu o muško-ženskim odnosima. Uh, to je tako zamorna tema!

Odustajem!
Ustajem i već praznu šolju zamenjujem flašom vina. Slatka kafa pa vino, užasne li kombinacije. Dosadno mi je i imam pravo da u takvim trenutcima spajam nespojivo.
Osećam se pomalo zapostavljeno. Od kako sam, radeći u onom bordelu, zamenila dane za treće smene ljudi su izgleda navikli na moje odsustvo.
Razmišljam o muzici koja bi savršena pripovedačica mojih očekivanja, čežnji i rastanaka bila. Šta najbolje dočarava privrženost i strast između muškarca i žene, a u isto vreme govori o nekome ko se ne može zadržati na jednom mestu i čiji je poziv večna selidba iz jedne države u neku drugu.
Bluz! Tako je! Stari dobri bluz.

Imam još hiljadu neodgovorenih pitanja, bujica emocija i neiskazane pažnje iz mene želi da prodre van... ali nema kome.
Zašto je moja (ne)srećna zvezda napadnuta od strane vanzemaljaca sa platene maleroznih?
Zašto sam ja sve ovo vreme sa nekim a sama?
Zašto je kiša celo popodne bubnjala, a oblaci ne žele da se raziđu?
Valjda zato što uz flašu crnog vina i bluz ne trebam nikakvo društvo... Telefon ćuti, ćutim i ja... Biće ova noć samo moja...