Act like a lady, think like a boss & guys be a man ... ili tako nešto

Volim da prošetam kroz grad, volim da sedim s društvom u nekom prijatnom kafiću i popijem kafu. A kada se vratim iz grada  prvo što uradim nakon što skinem jaknu i ostavim cipele jeste kuvanje domaće kafe. Ta šoljica kafe je nešto nalik onoj jutarnjoj, jedna od onih koje se ne preskaču, bez obizira na prethodno kafenisanje s prijateljima (to se ponekad samo zove kafnisanjem jer se uopšte kafa i ne pije). Ne sećam se da sam bilo gde pročitala da kofein opušta, jer se sećam samo rečenica kojima pokušavaju da objasne kako je ispijanje kafe opasnije od heroina i sličnih droga. Ali znate šta? Ipak mi koji se drogiramo kafom mnogo duže živimo od zavisnika heroinom.
Bilo kako bilo, nakon šoljice crnog napitka sledi muzika.
Izbor pada na radio stanicu koja po ceo dan pušta rok hitove... dobro, novije rok hitove. U stvari, ima ljudi koji se ne bi složili s mojom klasifikacijom ove vrste muzike i sugirno je ne bi ubacili u rok žanr, pa ću se ispraviti i reći da je to neka alternativna rok muzika. Ne zvući sladunjavo poput pop hitića, električne gitare su primarne i tekstovi su drugačiji od onih na koje je većina navikla.
Onda ostaje još samo jedna stvar - okruglo crno dugme na kućištu računara na kome velikim slovima piše "POWER".
Nezaobilazni kućni prijatelj svakog doma, obavezni "must have" današnjice.
Kada je moje sveto trojstvo tu predamnom tada sam dostigla svoju nirvanu.

Kada sam već pomenula nezaobilazni predmet koji morate imati, postoji i "must have" koji nije predmet kao takav ali je svakako neozabilazna činjenica današnjeg urbanog života.
Dakle radi se o takozvanim onlajn vezama.
Ako se na trenutak ponašamo kao da stvarno verujemo u onlajn poznanstva i prijateljstva, hajde da probamo da zamislimo i nove instant virtuelne veze.
Kako to zapravo funkcioniše?
Umesto izlaska u grad, para za piće, utrošenog vremena na uzaludno muvanje po klubovima i pokušavanje uspostavljanja kontakta sa devojkama (ili momcima) potreban je kompjuter i fejsbuk. Naravno, jedva da ima onih koji pomenutu društvenu mrežu ne koriste. Tako je, dakle, najvažniji uslov ispunjen. Zatim, kada se pojavi neka super zanimljiva fotka koja na bilo koji način privlači pažnju (na slici je zaista lepa devojka/momak; na slici je neko ko nosi naočare za sunce ali je fotka iz nekog razloga originalna ili je fotografija odlično uređena da prosto privlačni pažnju) i kada je zahtev za prijateljstvo prihvaćen, onda je jedan deo posla urađen. Sve to sa traženjem fotografije i prihvatanjem prijateljstva moglo bi se uporediti sa traženjem zanimljivog lica u moru ljudi koji su u klubu, kafiću, na svirci i znakom odobravanja za prići odabranom licu u koje ste sigurno satima gledali ne bi li vam pogled bio uzvraćen.
Tek kada vas je dotična osoba primila i svoj klub pratilaca (čitaj prijatelja), tada možete krenuti u svoj pohod koji nije tek samo prijateljstvo i uspostavljanje kontakta.

Prednost kod onlajn veza je ta što daljina zaista nije problem. Možete biti miljama udaljeni vi ćete se voleti na vašim zidovima profila onoliko koliko ni u najromantičnijim filmovima ljubavi nema.
Bitan preduslov da takva veza uspe je da on izgleda simpatično, da je ona lepa i da on ume da je na pravi način "smuva".

To što jedno drugom oči videli nisu ne predstavlja baš nikakvu prepreku da se veza ozvaniči, ili bar osigura tako što će napisati i označiti da su u vezi. Neka su oni pokazali drugima da se vole, za upoznavanje sada vremena ima jer je važo samo to da se među njima dogodio onaj "klik".

Kako?
Šta je moglo da pokrene taj fluid?

U doba moderne tehnologije, lako je svakodnevno biti "na dohvat ruke" svom sagovorniku. Pa ljubav na daljinu samim tim lakše može da se održava. Ipak, ja sam jedna od onih kod koje ona narodna "daleko od očiju - daleko od srca" itekako ima smisla.
Onlajn veze brzo postaju instant jer kako su se lako našli tako će se još lakše i razići.
Kako god da su naišli jedno na drugo, na početku sve možda izgleda zanimljivo i zagolica maštu a onda sledi razočarenje nakon konačnog upoznavanja licem u lice, ili nakon što neko od njih dvoje vidi da se njoj (ili njemu) javljaju drugi, odnosno druge osobe sa prilično otvorenim flert ponudama i porukama na koje ovaj/ova srdačno i uz srculenca odgovara a na kraju jedno od dvoje shvati da ono drugo van virtuelnog sveta ima stvaran život sa živim partnerom od krvi i mesa.

Glavno pitanje, koje sam pokušala sama da odgonetnem, je kako je moguće zaljubiti se u nekoga koga praktično ne poznajemo?
Ili sam ja drugačija, ili živim u nekom drugom svetu ili patim od nedostatka emocija.

Priznajem, ne bežim od novih tehnologija i otvorena sam nova poznanstva ali sam i dalje skeptik.

Kako je moguće gajiti emocije prema nekome koga niste dodirnuli, osetili njegov/njen parfem a čije ste fraze o zaljubljenosti pročitali u čet prozorčetu?

Najčešće se dešavalo da momak sa slike koji mi objašnjava kako bi zaista voleo da me upozna ima bar još dva profila na prokletom fejsbuku (da, naravno da ciljam na to da uopšte i ne postoji... bar ne taj koji se baš meni prišljamčio), ili je stranac koji misli da ne razumem šta mu devojka, ili potencijalna devojka, piše po zidu profila (jer misli da ne razumem nemački, italijanski, španski...halo! Google translate tu pomaže da shvatite suštinu ako ne može da prevede sve od reči do reči) ili iz nekog razloga razmeni dvadesetak rečenica nakon kojih jedno od nas dvoje donese odluku da više nećemo razgovarati (verujte mi, tako je najbolje).

Kako je onda moguće ostvariti emotivni kontakt ili osetiti da je moguće da se dogodi nešto više od pukog razgovora, odnosno čavrljanja sa strancem?

Olivija, draga moja, ti si nesavršeno biće koje ne ume da ide u korak sa vremenom. Ne, ti uopšte nisi urbana. Definitivno imaš neku kočnicu zbog koje si u dalekom zaostatku u odnosu na druge.
Mora da je zabavno biti naivan i verovati u sve što se servira preko mreže. Ih, da mi je samo pet minuta da budem obična.

Svakako da ima onih koji će reći "da Olivija, ali to se ne bi dogodilo kada bi profil bio dostupan samo onima koje lično poznaju". Da, slažem se. Čak ne osporavam da je tako. Stvar je u tome da, ne bavim se statistikama, ima mnogo manje od polovine korisnika koji razmišljaju na takav način. A opet, zar nije suština društvene mreže družiti se sa nekim koga ne možete da vodite na piće svaki dan? Jednu stvar ipak ne treba zaboraviti, osoba koju upoznajete putem digitalnog razgovora ne mora da bude osoba koju upoznate kada bude naterana da skine masku i zapravo zaista stane ispred vas i formirane misli oblikuje u glas.

Lako je zavesti i manipulisati ljudima kada imate sredstvo poput internet socijalnih sajtova, mreža i aplikacija. Dobijate mogućnost da postanete drugo ja, da budete ono što možda niste, da budete kakvim ste oduvek želeli da postanete.

Prijateljicama koje poznajem sam imala običaj da preporučim dokumentarac koji je obradio temu onlajn veza i poznanstava. Preporučujem ga i dalje. Iako je dokumentarac samo deo priče koja je kasnije proširena na TV emisiju koja se bavila, i bavi još uvek, problemima onlajn poznanstava ostalih običnih momaka i devojaka koji društvenu mrežu Fejsbuk koriste da bi se družili sa ljudima iz drugih krajeva države ili sveta, moja je topla preporuka da se bar baci pogled na "Catfish" jer se može pokupiti poneki koristan savet.

Ipak, da ne bih otišla na drugu temu, ovde stavljam tačku.

Skeptična Olivija će se i dalje držati citata doktora Gregorija Hausa da "svi lažu", dozvoliti novim ljudima da dođu na listu zvanica fejsbuk stranice (jer ima onih kojima je to strašno bitno) ali će morati vraški da se potrude ako požele da se zadrže ili dođu korak dalje.

Dakle... nemojte se vezivati onlajn, držite se za ruke kada se sretnemo na ulici. Lepše je tako.

S ljubavlju, 

Olivija