Dead girl can't smile

Bitna stavka bila joj je muzika, bez nje nikada sebi nije mogla da stvori potrebnu atmosferu. Tako je imala pun hard disk razne muzike i svakakvih žanrova. Imala je posebne foldere u kojima je muzika koju je slušala kada čita, kada se ujutru budi, kada joj treba nešto da je umiri uveče....

Tog dana se probudila jako rano. Zapravo, prethodnu noć je presedela budna gledajući stare fotografije i čitajući svoje škrabotine u takozvanom dnevniku. Tinejdžerski dani su tako naivno bezbrižni naspram ovih ozbiljnih dana kada se postane čovek.
Skuvala je sebi šoljicu crnog napitka koji je odavno postao ritual bez koga ne počinje dan, i ako se desi da jutro počne bez njega veruje da će ostatak dana teći loše po nju. Sujeverje.
Spretno je prstima prešla preko daljinskog upravljača i uključila radio.

Brandon Boyd je pevao: "And I try so hard to get out of the way of that runaway train Oh, how I do love the rain."

Pogledala je kroz prozor, padala je kiša.
Sitna, hladna, jesenja dosadna kiša.
Po takvom vremenu je trebalo da istog dana, odnosno večeri siđe do centra grada kako bi upoznala misterioznog mladića sa kojim je razmenjivala poruke preko nekog glupavog sajta za upoznavanje. Psovala je u sebi i proklinjala dan kada je uopšte počela sa celom ovo šaradom, a sve zato što je izjedao onaj mali crvić koji ne da mira i tera te da uradiš nešto što niko normalan ne bi. A ona... ona je često srljala u nepoznato jer je bila dovoljno luda da proba ono što drugi ne bi.

Zacvrkutao je i mobilni, na displeju je pisalo da ima nepročitanu sms poruku. Znala je od koga je poruka mogla biti. Da, ostavila je misterioznom momku broj telefona kako bi se kasnije mogli dogovoriti oko vremena i mesta sastanka.
U stvari, nije bio on tolika misterija jer je znala kako izgleda. Sa druge strane bio je dovoljno nepoznat jer o njemu ništa nije znala a isto tako, osećala je nelagodu što treba da na piće ode sa nekim koga nikada pre nije upoznala.
"U Nišu sam dušo."- pisalo je.
Jednim kratkim odgovorm potvrdila je da je poruku koju je poslao pročitala.
"Da li se gledamo kasnije da se smaramo malo?"- pitao je.
Napisala je jedno još kraće "da".

Otići će, to je sigurno. Nerviralo je vreme, ali nije htela da joj takva sitnica pokvari raspoloženje.
Do večeri je smišljala šta će obući i kako će se ponašati. Pokušavala je da se otarasi bespotrebne treme koja je mučila. Vežbala je osmeh ispred ogledala, promenila je oko hiljadu izraza lica jer nije želela da odmah oda da joj se tip sa video četa jako dopada. Sve u paketu, osećala se kao kakva šiparica.

Noć je mirisala na smog i opalo mokro lišće u parku. Ona je nesigurnim korakom napredovala ka dogovorenom mestu noseći crni kišobran kako bi bila što manje uočljiva. Izgledalo je kao da ni sama ne želi da se pojavi, a ipak ne odustaje. Možda je to bila samo nesigurnost, ili ljudski strah. Na kraju krajeva, od krvi i mesa je, i živo je biće koje je rođeno sa određenim emocijama i reaguje na date situacije.
I sama je čvrsto verovala da se ništa loše neće desiti, da se strašne stvari dešavaju samo u serijama i knjigama, i da je ovo samo obična noć koja donosi novo poznanstvo.

Zazvonio je mobilni. Izvukla je iz džepa telefon, zvao je misteriozni momak. Nije se javila, ali je pogledom šarala po putu, trotoaru i ulazu u park gde je trebalo da ga čeka. Nikoga nije bilo. Panika. Prva pomisao bila je da zove kako bi joj  rekao da uopšte neće ni doći, i već je počela da besni u sebi. A onda joj je palo na pamet da možda zove jer ni sam nije siguran da li je došla ili nije, jer se po mraku i kiši retko ko može i snaći.
Pozvala je ona njega.
"Gde si?"- pitao je.
"Čekam na dogovorenom mestu. Gde si ti?" - trudila se da zvuči smireno.
"Eto mene za minut, samo da pređem most." - odgovorio je.
I zaista je tako i bilo. Minut je možda i predugačak period jer se on pojavio odmah nakon što je ona vratila telefon nazad u džep.
Izgledao je obično, u patikama i trenericama. Imao je kapuljaču preko glave jer je i dalje rominjala kiša. Čak i tako neobavezno obučen, njoj  je bio seksi. Očigledno je poblesavila kao neka tinejdžerka koja se po prvi put sastaje s momkom iz starijeg razreda. I eto, to je jedan od dokaza da se s vremena na vreme dogodi da se vratimo onim bazičnim instinktima koja karakterišu baš sva živa bića. Brzo je oborila pogled kako ne bi video koliko mu se obradovala.
"Kakva glupa kiša. Gde ćemo sada?"- poljubio je u obraz i osmehnuo se.
"Možemo do kafića tu, odmah je iza." - odgovorila je odsutno.

U glavi je razvila možda pedeset različitih verzija toka ove večeri sa njim, i nijedna se od verzija nije desila u stvarnosti. Tako to bude.
Sedeli su jedno kraj drugoga. U stvari ona je sedela malo podalje od njega jer je valjda tako pročitala u nekom od onih bezveznih časopisa za moderne devojke koje uče kako da budu "tri A" (atraktivna, aktivna i aktuelna).
Dve šoljice kapućina bile su na stolu, jedna njegova i druga njena. Polako je uzela kašičicu ne bi li dodala još šećera u svoju šolju. Tada je osetila njegov pogled na sebi. Poput lasera skenirao je svaki delić nje zadržavši se na grudima. Da, najveća ljubav svakog muškarca. Bilo čije da su, samo neka su lepe i velike. Uzdahnula je plitko i nastavila da rastapa svoj šećer u kafi.
Strepnja da će se razočarati, ili da će joj uraditi nešto nezamislivo je nestala. Razgovor je počeo i tekao prilično fino. Uobičajen razgovor dvoje ljudi koji upoznaju ono drugo do trenutka kada jedno prestane da priča, položi ruke na tople obraze i spusti vrele usne na one druge.

Magija!
Tako nešto u stvari ne postoji, ali nikako drugačije ne bi mogla da opiše trenutak koji je proživela. Međutim, svaka magija vrlo brzo dođe i još brže prođe. Bedak!

"E, a ja moram da ti kažem da ja nisam još za vezu. Da znaš. Ok, ako se naljutiš." - čak je dodao i osmeh.
"E, a ja moram da ti kažem da nisam ljuta i da dodam da si mogao odmah otvoren da budeš." - ugrizla se za jezik da ne kaže još nešto.
"Za sada ćemo biti naj drugari, a posle ćemo videti." - rekao je.

Kako žensko da razume sve ovo?
Recimo, "tri A" magazin bi u  naslovu članka imao: "Njegovo nisam za vezu treba da ima nastavak - sa tobom". Ako je tako, onda je sve bilo trošenje dragocenog vremena. Ili on možda želi da počne drugačije?

Neki bend je izašao do malog platoa koji je služio kao improvizovana bina i krenuo sa tonskom probom.
Počeli su taktovi pesme koju je znala. O da, bili su to The Black Keys i njihov Lonely Boy. Čestitala bi momcima iz benda, čitali su joj misli.

U glavi je na svetlećoj reklami uz zvučne signale blještalo ODUSTANI, ali bi ona da odbije poslušnost. Vreme je da jutro bude pametnije od mraka i da prespava sve ovo, pa da hladne glave odluči šta da radi.

Kiša nije stala, čak je sada pljuštala jače.
Da li je moguće da se i vreme urotilo protiv nje.
Iako do malopre kiša nije smetala, sada joj je išla na živce. Eto koliko zapravo raspoloženje promeni vreme, a ne obrnuto.
Iza vrata je dočekao haos. Prozori su bili širom otvoreni, pa je pod, kao i dobar deo tepiha bio natopljen vodom. Opsovala je glasno. Bacila je jaknu i kišobran i otičala da prvo zatvori prozor, a zatim je otišla do kupatila da nađe peškire i prostirke koji će služiti za sušenje tepiha. Sve je to radila po mraku. Valjda zato što je prvo htela da sredi nered na koji je naišla, jer obrada informacija ide obrnutim redom kada se mozak nađe u neočekivanoj situaciji.

Najzad, kada je koliko - toliko sanirala štetu, upalila je svetlo. Okrenula se da nađe daljinski kako bi uključila tv, kada je na krevetu ugledala plavokosog momka koji mirno sedi.
Poznavala ga je, u stvari odlično je znala ko je on. Ali, joj nije bilo jasno kako je dođavola ušao. Nije se uplašila, nije ni reagovala. On je mirno sedeo, a ona je stajala kao skamenjena.

"Šta radiš ti kog vraga ovde!?" - gađala ga je peškirom koji se našao pored nje.

Ćutao je.

"Pitala sam te nešto! I kako si uopšte ušao?" - sada je već glas počeo da drhti.
"Došao sam da ti se zahvalim." - odgovorio je jednoličnim tonom.
"Na čemu?" - napravila je  korak unazad.

Polako je ustao sa svog mesta, i tada je mogla da vidi da mu je majica u predelu stomaka bila natopljena krvlju. Nije bila sveža rana, u stvari je više ličila na tamnu, staru i skoravljenu fleku ali je znala da je od krvi. Počela je grozničavo da mlatara rukama nadajući se da će tako na slepo napipati neki metalni predmet, bilo šta. On je mirno, korak po korak, išao ka njoj dok mu se na licu razaznavao jezivi osmeh.
Kretao se smišljeno, dok je ona unezvereno bežala od njega. Nije ga ispuštala iz vida i hodala je unazad. Samo je čekala kada će se saplesti o nešto na podu i pasti. Molila je sve anđele da joj se to ne dogodi.

"Šta hoćeš!" - vrištala je.
"Samo da ti "pomognem" onoliko koliko si ti meni." - kezio se.
"Kako sam ti to ja jebeno pomogla! Kako? Ti si mene iskoristio đubre jedno!" - plakala je.
"Otkako sam tebe upoznao Vesna je počela da sumnja u mene. Ona je bila jebeni šizofrenik! Zbog tebe sam morao da trpim svaki njen histeričini ispad! Svakog jebenog dana! I nisam više mogao. Odjebao sam i tebe i nju... Ti... Vesna je... došla te noći. Imala je ključ. Čekala me..." - zastao je, okrenuo se ka stolu pored koga je prošao i sa njega uzeo makaze. "Kučka me ubila na spavanju prokleta bila! Vidiš!" - pokazao je na stomak. "Rekla je... ako nisam sa njom, neću više ni sa jednom." 

Gotovo je, nije imala kud.

Da li se ikada ikome desilo da dođe do kraja, do samog kraja. Kada su noge paralisane, srce je u zubima, a mozak urla "probudi se, ovo je san!"? Sve je u njoj vrištalo da beži bilo kuda, ali jednostavno nije mogla. Bila je živa cementirana.

Brzo je zamahnuo makazama. Visoko u vazdih i brzo, kratko i precizno ka njenim očima. Oba kraka je zabio snažno u njene očne jabučice. Odmah je krenula krv niz njeno lice, gusta, topla, grimizno crvena.
Tada, kada su joj se oštrice zarile u očne duplje vrisnula je snažno.
Jeziva slika ostala je na tom zidu pored koga je ubio.
Vrhovi makaza virili su joj iz glave, dok je širom otvorenih usta beživotno sedela uz sivi zid.

"Tako. Sada nećeš moći da mi se smeješ. Mrtve devojke se ne smeju." - prezrivo se nasmejao i otišao.