In the summer in the city

"Hot town summer in the city, back of my neck getting dirty and gritty ...". Vrlo lako mogla bi ova stvar Džoa Kokera postati moja himna.

Ne smeta mi što je leto, niti mi smeta što je u gradu. Pretpostaviću da je razlog tome zato što je u drugom gradu, u onom gde ne ne živim. Tamo su ljudi lepši i društveniji, opušteniji i spremniji za nova poznanstva. Uvek je tako. Ne postoji posebno objašnjenje za činjenično stanje koje je kod svih isto.

Još jedna činjenica ne dozvoljava da se ne primeti, i to da je leto te je iz toga razloga za nijasnu vrelije od paklenog. Ali, ispred kućice, u dvorištu, je savršeno za sanjarenje o bezbrižnom danu. Ma kakvi, o celom mesecu. Već vidim sebe kako živim ovde.

Postala sam spisateljica kojoj je potrebno mnogo mira i malo inspiracije za svoja buduća dela. I nisam sama. Ne!

Da sem mene nikoga nema vrlo bi mi brzo dosadio dan. Zato i jeste tako čarobno.

Samo... Ja spisateljica neću biti, jer život mi nije otvorio kapiju ka tom polju. A ni zvezde mi se nisu poklopile tamo gde treba. Zbog toga ne žalim, jer bih samo gubila vreme. Uopšte je žal za nečim što se nije ostvarilo bespotrebno gubljenje dragocenog života, minuta i dana. Uostalom, valjda smo naučili da se vreme ne može vratiti, a kako ono jedino što ume jeste da teče dalje i ide napred i mi sami bi morali ustati i krenuti za njim.

Ima dana, kao što je ovaj, kada mogu zatvoriti oči i otvoriti mentalnu kutiju u kojoj čuvam svoj talenat. Tada mu dozvolim da uradi šta god poželi i leti koliko god ga krila inspiracije nose. I ako joj je jedan od loših perioda, i to je dobro. Ne može sve i uvek biti kako treba. Tako se kaže, pa ostaje da se veruje u to što je rečeno.

Ponekad mi ovaj duhovni izlet dođe kao odvraćanje od pesimističnih misli. Ne volim kada moj manjak optimizma preti da preraste u zlobnu depresiju, iako je ponekad nemoguće izbeći. Smeta mi često što sam nekako ostala usamljena.

Dakle, ne sama već usamljena.

To je ono kada imate prijatelje, ali kao da nisu tu. Ili bar nisu tu kada vam nešto malo od njih treba. Kada kažem malo, mislim na obično druženje van okvira sigurnog. Kada treba da u svoj mali drugarski svet uvedete još jednu ulogu, i kada vaše dve, tri ili pet više nisu dovoljne. I to je ona uloga čiji je scenario napisan tako da vas izvuče iz carstva u kome caruje drugarstvo a povede u neispitani zamak dubokih emocija.

Nedostaje mi sve to. Iskrena sam potpuno!

Prošao je period hibernacije i sada sam budna, ali nisam još uvek skroz živa.

Sklonim pogled sa monitora, u pozadini, iz sobe, čujem ritam sekciju i udišem blaženstvo. Srećna sam što imam svoje takozvano tajno mesto gde mogu da se s vremena na vreme sklonim.

Kažu da je dom tamo gde ti je srce, pa moje je u ovom lepom gradu koji je četiri stotine kilometara udaljen od kuće.

Oaza sreće, moja oaza sreće.

Nisam se trudila, niti ikad pokušavala da objasnim zašto se osećam kompletnom jedino kada sam ovde gde sam sada. A mislim da bi me malo ko i razumeo.

Zašto?

Zato što treba da ima bar malo kreativnosti u sebi, i da nosi makar delić onoga što se zove umetnost u ma kom obliku ona bila.

"Come on, come on and dance all night. Despite the heat it'll be alright... ". Ustajem i ja i plešem... Neka ovaj elegantan i dražestan trenutak potraje.

S ljubavlju, 

Olivija Trinaest