NEJASNI ZNACI

U najzabačenijem polumračnom ćošku parka sedeli smo on i ja.

Na jednom kraju klupe, pognute glave, kao neki krivac, sedeo je gledajući u svoja kolena. Ili bar mislim da je sedeo spuštene glave jer sam se svojski trudila da se priviknem na tamu oko sebe. 

Na drugom kraju klupe bila sam ja. Osećala sam se kao stranac koji je prolazeći parkom tražio neko skriveno mesto na kome može da se pritaji i ćuti.

On i ja odmah tu, na istom uporedniku a kao dva različita univerzuma. Na prvom mestu ne znam ni kako smo se našli. Jedino naše zajedničko svojstvo bilo je ćutanje. Ćutala sam jer sam čekala da čujem razlog našeg susreta, ako uopšte nešto što je u potpunoj tami i na slepo može da se zove sretanjem. A on je ćutao iz samo njemu poznatog razloga.

I priznajem da mi je taj njegov razlog išao na živce. Jer, u redu je bilo prvih nekoliko minuta njegove pauze dok je tražio pravu reč kojom bi počeo rečenicu, ako je uopšte i tražio način kako da počne. Onda su ti minuti počeli da traju još, i dalje dok nisu došli do ivice nedogleda a zatim skočili u ambis zaveta ćutanjem. Dođavola morala sam da prekinem to, i morala sam da prekinem odmah!

-          „Izvini što je ispalo ovako, i izvini što si ti ta koja gubi. Ja i ti smo došli do kraja.“

Mislim da sam u tom trenutku, prateći odakle dopire njegov glas, mogla da nađem deo klupe na kome je sedeo i isto tako mogla da vidim glupavi izraz lica pobednika koji je imao.

-          “Da te pitam nešto? Kako JA mogu biti ta koja gubi kada si ovde jedini gubitnik ti? A znaš li zašto? Mislim, svašta i ja pitam kada je očigledno da nemaš pojma. Zato što bi trebalo da obratiš pažnju na to ko će prvi od nas dvoje otići i ko će se pitati šta se zapravo desilo.” – nisam imala pojma šta tačno trabunjam, ali sam imala pojma da me dovelo do ludila njegovo sedenje i ćutanje tu u mraku i to što je glumio nekog heroja a sakrio se ovde gde može da me ne gleda u oči i kaže kako je kraj.

Već sam bila spremna da odem sa mog takozvanog poslednjeg sastanka, i već sam znala gde ću otići.

Kako ovo nije bio jedan od onih bolnih rastanaka nakon kojih ne znate gde vam je glava, i ne znate kako da sastavite razbijeno keramičko srce koje ste tako lepo čuvali a onda ga nesebično podarili nekom drugom na čuvanje. Sve ovo je više ličilo na dečiju svađu nakon neuspele podele između indijanaca i kauboja. A ja, možda i ljuta što nisam dobila ulogu indijanca, nisam želela da svoje vreme trošim na dalji razgovor. Pošto sam išetala iz parka, namestila zadovoljni osmeh i popravila kosu, uputila sam se u omiljeni kafić koji je bio nedaleko odatle.

U “Retro” sam skoro uvek dolazila sama, što je svakako bio jedan od razloga zašto mi malopređašnji rastanak nije teško pao. Ne može se biti u nekakvoj vezi ako vaša bolja polovina ne voli mesta koja vi posećujete pa zato morate da idete samo tamo gde se on oseća i prijatno i superiorno. 

A “Retro” je bio mali prijatan prostor gde se slušala muzika uživo i  najčešće su to bile bluz, džez ili akustične večeri alternativnog roka.

Ja sam oduvek volela da za ceo “kafe” kažem da je posebno mesto na koje dolaze isključivo odabrani ljudi. I verovatno sam se osećala dobro jer sam smatrana delom ekipe, ali i zato što sam uvek bila dobrodošla što je nekako bio logičan sled događaja.

Nekoliko metara od ulaza u “Retro” čula sam poznati ritam pesme koju sam iz nekog razloga silno volela da slušam, i zapravo sam baš preko omiljene pesme i došla do svog najdražeg odmorišta. Tako je unutra je i ovoga puta tutnjala “Anna Molly” pa sam znala da je u smeni bila Milica.

Ponekad mi se činilo da nisam sasvim slučajno odlučila da dođem u svoje, na neki način, prirodno stanište jer je Milica znala kako da me prizove tamo. A to je značilo da zna kada i kako da me namami iako sam ja na nekom sasvim drugom kraju grada.

Ovoga puta je, čini mi se, bilo obostrano jer sam ja vapila za nestajanjem sa onog mračnog i neprijateljskog mesta, a Milici je nedostajalo društvo u smeni.

Milica je bila najsimpatičnije stvorenje koje sam upoznala. Sem što joj je svaka crta na licu bila na pravom mestu, uvek je plenila svojom harizmom i nikada je nisam videla nenasmejanu. Slatka, prijatna, zgodna, sa modernom frizuricom koja je ovoga puta bila obojena u vatreno crveno. Sa ulaza sam videla da mi se smeška jer sam došla u pravo vreme.

-          “Kao i uvek, dođeš tačno onda kada treba. Zato te posebno obožavam!”  - zagrlila me čvrsto kao da se nismo videle dugo.
-          “Ej, znaš me. Ja sam ovladala telepatijom.” – uzvratila sam zagrljaj i sela na prvu praznu stolicu uz šank.

Iza mene je bila mini bina na kojoj je bilo poređano par  instrumenata.

-          “ Kaži mi šta je bilo sa onim?” – brisala je čaše i prevrnula očima što je značilo da je tema gospodin Glas iz parka.
-          “ Rekao mi je da mu je žao što smo došli do kraja igre u kojoj sam izgubila glavnu premiju. Pa mu je jako žao što me ostavlja praznih ruku.”
-          “ O Bože, Bože! Molim te! Nije ti valjda stvarno žao?”
-          “ Reci mi da ti izgledam kao ucveljena napaćena duša?”
-          “ Imam za tebe nešto što će te oraspoložiti. Gitarista iz benda. Sviraju večeras. Ma, ti si videla to već.”

 I jedna i druga smo znale da ja nisam nimalo patila. Ono što sam cenila kod Milice je to što je uvek savršeno razumela kako se osećam i što je uvek znala kada i kako da mi se nađe. Ovo veče mog utapanja tuge bilo je čisto zezanje, ali smo svakako bile rešene da dobro sagledamo tog gitaristu koji je došao da pokaže svoje umeće.

Momci iz benda su svirali na nivou poluprofesionalaca (jer bi bilo prerano da ih nazovem pro muzičarima) što je goste u kafeu nateralo da više od pola večeri i noći provedu stojeći i pljeskajući sa oduševljenjem. Ja sam uživala u vizuelnom i audio performansu ali nisam činila ništa da svoj doživljaj upotpunim i čulnim uživanjima.

Svejedno ne bih ni uspela jer se gitaristi izgleda svidela Milica.

Ne znam šta se dogodilo na kraju, jer sam u međuvremenu shvatila da je prošlo 3 iza ponoći i da ću morati da platim taksi do kuće pa sam tako i uradila.

U sobi me čekao uključen računar i razmešten krevet, moj brat je bio moja druga srodna duša koja me odlično poznavala. Zapravo, on je bio moja prva srodna duša što je još jedna od logičnosti koje ne treba posebno objašnjavati.

Sela sam uz računar i otišla da proverim poruke pre nego stavim tačku na celokupne događaje današnjeg dana.

Čekala me jedna poruka od osobe koju nisam imala za prijatelja, a koja je sebe zvala “Nomad”.

Pisalo je: Direct messages > with Nomad: Večeras si izgledala kao kraljica samoće. Nije bilo pametno prići tebi zato i nisam, ali je bilo prijatno biti u tvojoj blizini.  

Ne moram da objašnjavam koliko sam zbunjena bila jer pre svega nisam imala pojma ko mi piše, ali je takozvani Nomad znao ko sam ja.

Znam da su jedine osobe u mojoj neposrednoj blizini bile Milica i gitarista koji joj se sve vreme smeškao i razgovarao sa njom. Pa ako je ovaj anonimus u stvari on, onda ne razumem ovakav pristup. Iako moram da priznam da je ovo novo doba donelo milionske promene koje su preko noći postale normalnost koju samo drugačije psihički uravnoteženi ljudi ne mogu da shvate. A da bi neko opstao u takvom svetu mimikrijom mora da se sakrije, uklopi i utopi u sredinu i sa ljudima iz te iste sredine.

Odlučila sam da ne preduzimam ništa dok ne prespavam manje-više burnu noć koju sam imala.

Inače mislim da sam jedna od onih osoba koje ne vole tajne obožavatelje i zaljubljene progonitelje, jer sam oduvek bila mišljenja da to ne može biti neki zgodnjikavi momak iz komšiluka. Valjda zato što iole zgodan dasa ima dovoljno hrabrosti da i sam priđe. A opet, možda ovo jeste neko takav ko voli da bude misteriozan, tajanstven i šta još ne, zato što će kasnije otkrivena nagrada u stvari biti prava premija. Ipak, ne! Nekako ti mistični filmski scenariji nisu tipični za ovdašnju i današnju praktičnu populaciju. 

Odluka je sledeća: neću odgovoriti na poruku.

Dan koji je usledio bio je neizmerno običan. Nikakvi sitni događaji, čak ni lepa pesma koju bih čula negde usput. Ništa.

Kasnije sam dobila poruku od prijateljice da je negde u gradu videla onog mog „praznoglavog punoglavca“ kako ga je sama nazvala te je uspela da mi malo, samo mikrogram, raspoloženja pokvari.

Ali kada se sve svede na krajnji rezultat dobije se jedan uobičajen dan.

Čak je poziv za još jednu svirku kod Milice bio očekivan.

Još jedna noć i ponovo „Retro“, samo je ovoga puta sem mene Milici uz šank pravila društvo moja drugarica. Još jedna singl dama, kao ja.

Gitarista od sinoć se pojavio na ulazu i automatski su se popalili svi mogući unutrašnji alarmi za koje znam.

Šta će on ovde!

Paničim, ja paničim. Gospode ponašam se kao devojčurak koji se prvi put zaljubio i sada kada vidi svoju simpatiju ne zna kako da se ponaša, ni šta da radi a crveni se kao bulka na sred livade.

Istog trenutka sam, shvativši da ću početi da se ponašam neskladno svojim godinama, udahnula duboko i oterala sve ušeprtljane dečije demone . Uostalom gitarista je mogao doći tek onako, jer mu se dopao „Retro“ kao što se dopao meni, ili mu se dopala Milica, ili ipak ja.

-          „ Eno neko simpatičan kod ulaza.“ – promrmljala je moja drugarica i lako me gurnula laktom.
-          „Da. To je gitarista od sinoć.“ – brojala sam do deset u sebi.
-          „ Oduvek sam htela da imam dečka koji je muzičar.“ – rekla je.
-          „Muzičare je lako osvojiti ali teško zadržati.“ – ovoga puta se začuo Miličin glas.   

Do kraja večeri nisam dokučila je li muzičar, odnosno gitarista, došao ni iz kakvog posebnog razloga ili je taj razlog ipak postojao, jer se nije prošetao do šanka iako sam mislila da hoće. Izgleda da se Milica i on nisu našli na istom putu interesovanja, ili ...

Poruka je bila tu, stvarno jeste.

Još jednom Direct messages > with Nomad: Lepa si.

Samo te dve reči. Iste noći kada je misteriozni gitarista bio u istom kafiću u kome sam bila i ja. Doduše, on i nije toliko misteriozan koliko ja nisam imala prilike da razgovaram sa njim. Samim tim da nisam razmenila ni jedno “Zdravo” on je meni ostao misterija. 

Odgovorila sam Direct messages > to Nomad: Hvala.

I stavila tačku. Na dve reči ja sam odgovorila jednom. I nisam napisala ništa više sem toga. Ne znam ni šta je trebalo da očekujem. Odgovor možda. A možda bi trebalo da pitam sa kim imam tu čast da se dopisujem. Ili ipak ne. Nisam bila spremna na ovo, pa isto tako nisam spremna ni da se odmah završi. Upletena u ovu začaranu igru odlučila sam da prihvatim izazov i igram se po tim pravilima.  Ne znajući kuda može da vodi, ja sam sledila put na koji sam sigurnim korakom kročila. Za sada jedan korak, ali siguran.

Čekala sam neki odgovor, neku poruku, neki znak ali se ništa od toga nije desilo. I ko zna koliko sam dugo tako čekala, znam da sam čekajući zaspala uz uključen monitor računara.

Direct messages > with Nomad: Znaš, ne moraš da mi zahvaljuješ. Dovoljna mi je čast biti u istoj prostoriji sa tobom. To je kao zamalo sa tobom.

Bila je to poruka koja me dočekala ujutru, a stigla podrazumeva se nekoliko minuta nakon mog gašenja svih moždanih funkcija.

Nepotrebno bi bilo ponavljati da mi nimalo nije pomogla nova poruka u odgonetanju pravog identiteta Nomada, a i dalje je ukazivalo na gitaristu. Svakako sam morala da primetim da je ovaj pseudonim mogao da se pripiše nekome ko je umetnik takve vrste, naravno ukoliko stalno putuje i menja svoje mesto stanovanja. A ja znam da nikako nisam mogla da imam takvu informaciju.

Direct messages > to Nomad: Da li to znači da ne želiš da se to zamalo pretvori u recimo malo?

Nekakav pomak, liči na nekakav pomak bar sa moje strane. Neko bi nešto morao da preduzme. I ipak sam to bila ja.

Direct messages > with Nomad: Ne znači.

Direct messages > to Nomad: Onda dođi večeras na isto mesto na kome smo se sretali i do sada.

Ništa. Nije bilo odgovora. A ja nisam znala da li to znači da će doći. Koliko će glupo biti da odem u „Retro“ i veče presedim čekajući. I dođavola kako će to bilo ko i znati. Neka bude noć kao i svaka druga, zašto bi se ova razlikovala od svih prethodnih, to jest jedinu razliku mogu da uočim ja. Razliku koju sam duboko u sebi željno iščekivala i ponovo se razočarala u svoje emocije koje me opet izdaju i ponašaju se protiv moje volje. Još jednom dođavola!

Dok nesigurno otvaram vrata i polazim ka stepenicama, bacam pogled po stolovima ne bih li bilo šta uočila.

I evo ga opet -  dođavola!

Već je stigao. Blagi bože, tu je!  

Nesigurno koračam ka šanku, ka Milici, ka mojoj kontrolnoj tački. I dok se krećem ka prvoj praznoj barskoj stolici pitam se da li bi trebalo da se možda javim, ili bi morao biti bar toliki džentlmen pa doći do mene. A odgovor se nametnuo sam. Naravno da bih ispala neviđena šiparica kada bih prišla. Ma, čak i da nije tako neću otići a on neka dođe.

-          „Standardno za tebe?“ – već je bila spremna moja čaša crnog vina.
-          „Pa znaš već.“ – dobila je moj najiskreniji osmeh.

Obično mi crno vino pomaže da se osećam razdragano i veselo, ali valjda kada umesto radosti celo tvoje biće obuzme tuga, onda to isto vino pospešuje razvoj ne tako srećnog raspoloženja. A bila sam razočarana stagnacijom koja se nije menjala od mog ulaska. Koliko neko treba da bude hrabar da bi procedio jednu pozdravnu reč i to prvu koja mu padne na pamet. Počela sam u isto vreme da se pitam zašto sam se upuštala uopšte u ovakav neuobičajen flert ili šta god ovo bilo. Jednostavno je trebalo da ostanem hladnokrvna bezosećajna kučka i produžim dalje.

Neću se baviti pojedinostima kako je došao do mog naloga, jer je to bila očigledna poznata u ovoj mojoj jednačini. I ne krivim je, mislim na poznatu u jednačini. Samo sam mislila da je celovečernji razgovor bio između njih dvoje upravo oko njih dvoje.

Za miloga boga, ako je mogao da priđe Milici i sa njom priča, i priča, i priča i opet priča, kako to isto nije mogao uraditi i sa mnom.

 Ili sam ja luda, ili celo ovo trabunjanje nema smisla.

I kako je svaki sledeći minut sedenja bila čista budalaština, ustala sam i pozdravivši Milicu izašla i otišla kući.

Poruka je čekala: Direct message > with Nomad: Gospode! Izvini! Bojim se tvog odbijanja.

Kakva banalnost.

Već izrevoltirana, i još uvek blago iznervirana dopustila sam sebi da odreagujem brzopleto.

Direct message > to Nomad: Onda ostani da živiš sa tim strahom.

Možda mi je bilo dosta, a sigurno je vino govorilo više nego razum.

Jutro posle svega, odlučila sam da posvetim drugarici kojoj bih ispričala o svom malom izletu u svet bajki i priča. Ona je ostala pri svom, da bi je ubila znatiželja za konačnim saznanjem ko stoji iza nadimka Nomad, kao i da joj nije jasno kako ponekad mogu da budem tako drska. Ja sam, svejedno, znala da bih takav odgovor mogla da dobijem od nje i to samo iz razloga što je ona bila jedna od onih drugarica koje svi mi imamo. One koje veruju u gospodina pravog, veruju u pravu romantiku i vole da sanjare o takvim nekakvim junacima poput ovog uplašenog Nomada. On je samo uplašen, ali ne znači da nije snažan. Voli da svoju priču obavije velom misticizma i magičnog praha romantike. I nije da vidim gde je tu sva ta pompa i euforija, ali šta ja uopšte znam. Pošto sam od svega odustala, zašto ne bih svoju priču još sa nekim podelila. Svakako bi ona znala da li sam odabrala pravog Nomada. A onda bih svemu stavila konačno tačku. 

Već počinje da mi smeta svakovečernja poseta „Retru“, jer sama sebi ličim na zavisnika koji visi po barovima. Nije mi neophodna jedna takva etiketa. Dogovor u mojoj glavi je sledeći - neka ovo bude poslednje veče pred višenedeljnu pauzu.

Moja omiljena šank devojka je na svom mestu i ja krećem sa izlaganjem.

-          „Znaš šta mi se desilo pre nekoliko dana? Dobijem poruku, na neki način anonimnu. Mislim, nije bez potpisa pa da je stvarno anonimna. On je neki Nomad, a kako je meni to neko nepoznat... Pa razumeš.“
-          „Naravno da razumem.“ – odgovorila je.
-          „Svejedno, isprva nisam htela da odgonetnem ko je to. A onda sam mu odgovorila. I onda sam čekala. A sve je počelo one večeri kada je gostovao bend sa onim gitaristom.“
-          „Da. Znam.“ – samo je rekla.
-          „Pa sam mislila da mi ti možda možeš pomoći, jer me izluđuje sve ovo. Mislila da možda znaš.“
-          „Pa znam.“ – rekla je. „I ti sigurno misliš da je gitarista taj nomad?“
-          „Ne znam. Ne mislim više ništa.“
-          „Vidi, postoji nešto što ti nisam ispričala do sada. Valjda zato što sam mislila da nije važno. Dok mi nije postalo važno, zato što si mi ti postala jako važna.“

I odjednom mi vazduh mirisao drugačije. Kao ono kada nevolju osetite u vazduhu, takav neki miris.

-          „Ti... U stvari ja... sam ... Nomad.“

I magična Rubikova kocka se složila. Sve boje su se same sklopile, brže od do sada najbržeg rešenja.