Hodnici izgubljenih sećanja

Bila je lepa na neki svoj poseban način, zaista jeste bila lepa. Mislim, nije bila poput onih prelepih maminih princeza na zrnu graška čija pojava oduzima dah i pomuti muški ionako već zaluđeni um, i nije bila od onih koje su mogle da u životu biraju šta god im se prohte. A mislim da je i sama znala to, jer joj se često videla neka seta i tuga na licu. A ja... ja nisam mogao da uradim ništa da bih joj pomogao. Svakoga jutra sam se budio sa njom, svakoga je dana gledao, svake noći sa njom na počinak išao, ali nije bilo načina da joj kažem koliko je u stvari divna i da nema baš nikakvog razloga da toliko sumnja u sebe. Lepa je kada ujutru iz kreveta ustane neočešljana, slatka je kada joj šiške padaju preko očiju dok ostatak kose sakuplja u punđu i bezrezevno je najopuštenija kada pije svoju prvu jutarnju kafu. Mogla bi i ona lako da osvoji momka iz svojih snova, jer imala je one tople crne oči koje bi i santu leda mogle da otope, uz malo magije mogle su i mene da ožive. Drža