Hodnici izgubljenih sećanja

Sedela je na podu oslanjajući se na hladan zid. Ništa nije ni čula, ni videla, niti primećivala. Katatonično stanje oduzetosti. A on iako je bio još uvek sa njom u istoj sobi, sedeo je preko puta nje na drugom kraju i posmatarao je ne znajući šta dalje da uradi. Može da ode, ali je iz nekog razloga i dalje sedeo tu kao ukopan. Nešto ga je još uvek zadržavalo sa njom iako nije imao baš nikakvog razloga da joj bilo šta kaže, ili da joj se pravda. Svesno ga je pozvala, znala je da je ovo sa njim jedna obična avantura i pristala je na to. Ali, ipak, iako i  sam sve to zna,  on pokušava da dođe do rešenja kako da dopre do nje. Gledala je u jednu tačku, dok je flaša nekog jeftinog alkohola ležala između njenih nogu a dogorela cigareta i dalje se dimila između njenih prstiju. Ćutala je. Ustao je pa se ponovo vratio nazad u fotelju. Bivao je sve nervozniji, i to samo zato što sve što je trebalo da uradi jeste da napusti  prokletu sobu i ovaj stan i vrati se kući umesto što i dalje

Ne znam ni sama zašto sam se tako rano probudila, i ne znam kako sam sebe naterala da iza đ em van... Jedostavno, više nisam mogla. Kažu da ne valja držati u sebi ono što te muči, što bi rekao, što ti stvara bol. E pa, ja sam tako sebe dovela do granice izdržljivosti. Sad bih da vrisnem iz sve snage i koliko me glas nosi. Sad bih da mogu, njega pesnicama udarala dok ne ostanem bez snage i volje, dok iznemogla od udaranja ne padnem na kolena. A ko je svemu kriv? Ja? Ili neko drugi? Moje srce ili moj um? Hodam ulicama grada dok sneg veje. I nisam želela da bilo koga pogledam, niti da se nekome javim. Samo sam htela da hodam, hodam, i odem od svega... Kad bih mogla da odem negde daleko... Ne znam jesam li razmišljala ili sam samo kao životinja sledila svoje instinkte. I znala sam šta me čeka, i rekla sam mu da će tako biti, a uveravao me je da grešim. Hodam ulicama i posmatram nebo. Nezdravo sive oblake koji su se svili nada mnom, a iza njih sunce. E, ja tom suncu ne ver

“Sedim i plačem, stvarno plačem i ne pretvaram se. Ne mogu da dođem do vazduha od suza i jecaja, toliko me boli. Izvini što me gledaš ovakvu.” – mucala je kroz suze. “Znaš, ti si mi jedini prijatelj. Tu si uvek kada mi treba neko ko će da me sasluša, i na tome ti hvala.” – osmehnula se skoro neprimetno. “Rekao mi je da nisam smela da uradim to, mada razume razloge zašto jesam. A zvučao je ljuto i u isto vreme kao da je jedva čekao da to uradim. “ – objašnavala je dok se polako uspravljala. “Reci mi jesam li to zaslužila nakon svega? Reci mi da li se tako ponaša neko kome je „kao“ stalo?” – raširila je ruke bespomoćno. „Čekaj da obrišem suze i ovo musavo lice, zašto da me gledaš ovakvu. Sad ću ja, ne idi nigde. Vratiću se za koji minut.“ – naglo se okrenula i istrčala iz sobe. On je mirno sedeo na svom mestu, naslonjen na levi lakat, tamo visoko na polici. Ispod smešne kape virio mu je pramičak kose. Kao i svaki pajac, imao je tužan izraz lica, sa iscrtanim suzama ispod oči