Never you, never me.

Ova priča o kojoj ću pisati nema kraj zato što nije imala ni početak. Ta priča u stvari nikada nije ispričana, pa tako priču niko ne može pronaći. Ti i ja nismo ni bili deo ove priče, jer nas dvoje nikada nismo ni postojali kao zajedno. Bio si ti i bila sam ja.

Ruke držiš u džepovima dok kraj tebe stojim. Ti ćutiš a ja te ne slušam. Stojim kraj tebe i razmišljam, svojim mislima sam obuzeta jer ne znam zašto sam uradila to što sam uradila. Samo ja znam da sam ovde gde jesam, nekoliko stotina kilometara daleko od kuće. Znam sigurno ja, a možda ćeš želeti da upamtiš i ti. 

Savršen dan za nas sa cipelama skitalicama. Suncem okupan grad i ljudi, tramvaji i trolejbusi predamnom. Želim da svaki minut vremena sa tobom upamtim, želim da svaki milimetar tebe dodirnem jer će mi ostati samo sećanje na tebe kada nas dvoje zajedno više ne bude. Hoću da ovaj dan bude samo moj, jer verovatno tvoj nikada neće postati. 

Postoje trenutci koji čine nečiji život lepšim. Mojih trenutaka ima dovoljno da me podsete na neke lepe stvari, ali nedovoljno da popune prazninu u kovčežiću koji  ljubomorno čuvam od radoznalih očiju drugih ljudi. Hoću da ti budeš deo moje dobro čuvane sreće, moja melanholija, moja tuga i moj osmeh.

Nisam ja došla zato što verujem u ljubav, nisam ja došla da ti sebe dam zato što želim da te zadržim i nisam ja ovde da bih ti rekla da ostaneš. Ja sam celo svoje biće poklonila onda kada sam mislila da sam uradila pravu stvar, na tom njegovom krevetu sam onda postala emotivno mrtva. Tvoj krevet mi ne znači ništa, biće samo živo sećanje nečega lepog. Pamtiću te, neću te zaboraviti nikada. Bićeš moje najdraže biće i niko drugi neće uspeti da zauzme tvoje mesto. Zato se danas ponašaj prema meni onako kako bi se ophodio prema svojoj devojci iz snova, pokloni mi samo jedan dan i onda idi. Slobodno me laži, ne marim za neiskrene osmehe, poljupce i zagrljaje. Kada odem ja neću tumačiti tvoje postupke, važno je samo da ih imam za sebe. 

Duboko u sebi znam da će ova mala priča ostati neispričana, da ću je možda početi ja a nećeš je završiti ti. 

Zapravo, nemam je razloga započinjati jer bih onda morala objašnjavati otkud ja tu kod tebe, ko si ti i šta si tražio od mene. Kada nema dokaza, nema ni zločina. Ja sam to odlično sakrila od svih, jedino od sebe nisam. Meni je važno da znam i da, kada se nasmešim, kod drugih izazovem onu znatiželju koju nikada neće uspeti da ugase.

Lažem ako kažem da me ne zanima pamtiš li i ti ovo čega se sećam ja, bila bih sigurno mnogo srećnija kada bih znala da nisam jedina. Ipak, ja znam da će ovaj mali svet ostati samo moj. 

Znam da kada vreme prođe, a kovčežić se zagubi negde ispod novih ukrasnih kutija sa lepim dešavanjima iz života, lagano i lako kao balerina na prstima doplesaćeš ti i ovaj savršen dan. 

Zagrli me, samo me jako zagrli kao da ne želiš nikada da me pustiš. Telo pamti, neka upamti takav tvoj zagrljaj.

Ponekad krivim sreću što mi nije dozvolila da se pojedine stvari dese ranije, a ponekad mi se čini da sreća zna kada i šta treba da me snađe. Sa tobom je izgleda moralo ovako. Morao je postojati pravi razlog zašto te nije trebalo upoznati ranije i poznavati te bolje.

Ono što imam, samo to mogu da sačuvam. Ne živim u iluzijama, ne maštam o nekom lepršavom svršetku bajke, u mojoj glavi nema produžetka filma, ja proživljavam ono što je danas a onda ga se prisetim u nekom sutra. 

Hvala ti što sam te srela, namerno ili slučajno. Hvala ti što si mi dozvolio da te zapamtim dovoljno dobro, da i kada te nema ja mogu da prizovem sećanja koja su toliko stvarna da zatvorenih očiju mogu da vidim da si tu. 

Neka naša priča nije ni postojala, ostaće jedna koja će dugo opstajati. Jer je imala prvu rečenicu koja je značila njen početak, i ovu poslednju koja označava njen kraj.