Hodnici izgubljenih sećanja

Dok na "AIMP3" plejeru piči muzika, ja sedim uz računar, sa šoljom čaja na stolu, i razmišljam. Ima li smisla biti nepoverljiv prema svemu, posebno nakon silnih razočarenja koja su se događala? Možda je to samo mehanička reakcija naučena stalnim ponavljanjem. Vreme mi je za opuštanje. Trebalo bi da sednem, duboko udahnem i zauzmem drugačiji stav. Ipak, i pored svoje dobre volje (koju sam pokazala) postoje situacije kojima ne mogu da se prepustim. Na primer, ovo nova doba virtuelne komunikacije i upoznavanja. Svi su ga oberučke prihvatili. Jesu zaista! Otkako su se pojavile društvene mreže poput Fejsbuka i Tvitera, a sa njima i sajtovi za upoznavanje čije bi nabrajanje trajalo u nedogled, više niko ne obraća pažnju na svoju okolinu. Često imam utisak da su prestali da gledaju kuda idu dok prelaze ulicu jer im GPS pokazuje kuda mogu proći za kraće vreme i slično. A ja, nisam ni ja od kamena što se kaže. Čak sam i ja postala deo tog urbano-teh

Postoje dani kada se iz sna budimo lako i zadovoljno, kada otvorimo oči i dočeka nas sunce iza zavese, kada jastuk miriše na lavandu. Tada sve nekako radimo sa puno elana i volje, zar ne? Posebno su fina ona jutra kada prvu šoljicu kafe popijete slušajući omiljene pesme. Moje je jutro počelo tako. Sama sa sobom, ja ... i sem mene nikoga. I uvek kažem da sam ja samo ja... I rekla bih da se sve manje plašim tog izbora. Možda sam još uvek malo nesigurna, ali nisam izgubljena kao što sam bila. Dobro se osećam u svojoj koži! Iako je porasla za pola broja nakon zimskog mirovanja, ona je i dalje savršena. Priznajem da ima par sitnica koje još nisam štiklirala, ali ... hej! niko nije savršen. Uostalom, vreme još nije isteklo. Radost, sreća, dobra volja. Tri magične reči u koje treba verovati, koje treba ponavljati, koje treba vizualizovati. Onda će sve to i doći. I ljudi dobre volje će naići, možda se zadržati i ostati. Prolećni vazduh i martovska magija, ponekad sasvim dovo