Hodnici izgubljenih sećanja

Da li je uopšte potrebno da pomenem da moj dan počinje nezaobilaznim džez notama? Heh, nije... znam da nije. Ali bih možda mogla da objasnim zašto je nezaobilazan deo jutarnjeg, a priznajem ponekad i dnevnog rituala. Ne bi bilo na odmet da ispričam kako je sve počelo. I ne, nema nikakve veze sa tamo nekim dečakom koga sam upoznala one večeri kada sam sa drugaricom skoknula do "Truba" kluba, u kome je te večeri glavni događaj bio "live jazz jam". Iako, priznajem, simpatično zvuči i takva verzija. Ali onda ne bih pričala o mojim sitnicama koje čine jedan dan. Postojanju jednog ovakvog žanra, koji vrlo lako postane muzika koja leči dušu, treba zahvaliti Afro-amerikancima koji su započeli jednu kompletno novu vrstu muzike i to u baš u klubu. Postoji razlog zašto sam napomenula da bi moja zanesenost džez muzikom bila interesantna da je počela u nekom kafeu ili nečemu sličnom. Dakle, klub "Storivil" koji je bio smešten u najneuglednijem delu grada N

Nije, ne pišem ja ovo kao neko pismo, niti bi trebalo da bude ispovest jedne devojke srednjih godina koju je pisanje dnevnika kasno stiglo. Pišem zato što je to deo mene, uvek bio i ostao. A pisanije su takve kakve su. Možda nisu ništa posebne, možda su i dobre, možda su nekome za divljenje (verovatno samo onima koji iz dna duše mrze papir i olovku, a u školi su isto tako iz dna duše mrzeli pismene zadatke), a možda su i specijalne. Da li je potrebno imati dara za pisanje ili ne, ja to nikada nisam dokučila. Ono što sam svakako shvatila je da se uvek pronašao poneko kome su se slova na papiru, koja daju rečenice, koje pak daju neki smisao, koji je rezulatat nekakve suštine, uvek dopadala i pogađala srž problema, ili patnje kroz koju je nekad prošao. I eto ga. To je najlepši poklon koji stvaralac nečega napisanog može da dobije. To je kao da je dobio krila da poleti negde visoko gde je sreća, da je poljubi i vrati se nazad. Pa, da li to onda ipak treba da bude odgovor na

Ležim pored njega i slušam ga kako diše. Ravnomerno, smireno i duboko. On spava, i verovatno nešto i sanja. Ja ne mogu da zaspim, a ne smem da se pomerim jer se bojim da ga ne probudim. Ležim budna, gledam u mrak i ćutim. Ćutim i slušam njegovo disanje. Srećna sam jer sam pored njega, a u stvari nisam srećna uopšte. U stvari sam tužna, u stvari mi se plače. A ne smem. Bojim se da ga ne probudim. Ne znam da li zna da sam budna. Svašta! Naravno da ne zna, pa on spava. Svejedno, ja sam ta koja leži otvorenih očiju i koja će jutro dočekati baš tako. Verovatno ću, kad se bude promeškoljio, da kao sklopim oči i pravim se da spavam, jer neću želeti da zna da sam bila budna. Zato što se bojim da ne vidi da sam bila budna. Kad gledaš u mrak ne vidiš ništa, a ja baš tako vidim isto to – ništa. Možda još nije kraj, ali ga ja vidim odavde. Vidim ga u mraku. Vidim ga iako se baš ništa ne vidi. A to što ja vidim, to boli. I to je nije ona bol kad te poseku nožem pa zaboli jako i on

   "Every Day Is Exactly The Same" I believe I can see the future Cause I repeat the same routine I think I used to have a purpose But then again That might have been a dream I think I used to have a voice Now I never make a sound I just do what I've been told I really don't want them to come around Oh, no [Chorus:] Every day is exactly the same Every day is exactly the same There is no love here and there is no pain Every day is exactly the same I can feel their eyes are watching In case I lose myself again Sometimes I think I'm happy here Sometimes, yet I still pretend I can't remember how this got started But I can tell you exactly how it will end [Chorus] I'm writing on a little piece of paper I'm hoping someday you might find Well I'll hide it behind something They won't look behind I'm still inside here A little bit comes bleeding through I wish this could have been any other way But I just don't know, I don't know